Ко је вера, а ко невера у Украјини

У новогодишњој ноћи Трпезна црква Кијевско-печерске лавре, по сведочењу присутних, била је испуњена као никада раније. Људи су дошли да покажу посвећеност овој својој светињи, а не да се опросте од свог храма, како су то неки пренели. Већ од јутра, 1. јануара 2023, монасима Лавре и верном народу више није било допуштено да ступе на територију Горње лавре. Манастир је закључан.

Канонској Украјинској православној цркви (Московска патријаршија) забрањен је приступ у два храма Горње лавре – Успенском саборном храму (главном храму Лавре) и Трпезној цркви. Али, ипак, верни православни народ уверен је да ће се кад-тад вратити у своју светињу. А то је исказао и васкршњим поклицима на „опроштајном” богослужењу у новогодишњој ноћи: „Христос воскресе!”

Неколико дана касније, за Божић, манастир је откључан, пред присталицама расколничке, неканонске „Православне цркве Украјине”.

Манастир Кијевско-печерска лавра, најсветије место у Украјинској православној цркви (УПЦ), саграђен је за време Кијевске Русије на месту где је 1015. био манастир у печери. Од 1990. године налази се на листи Унеска.

Током комунистичке владавине манастир, који је вековима у власништву цркве, пренаменован је у музеј, у државном власништву. Нажалост, и по нестанку Совјетског Савеза, украјинска држава задржала је под својом контролом ово свето место. Горњи део Лавре, укључујући главне цркве, дат је у закуп цркви од 1988. године. Међутим, Национално спомен-подручје одбило је да обнови закуп за 2023. годину. Имајући у виду свеопшти однос украјинских државних власти према канонској православној цркви, с разлогом се сматра да је ово само један од крупних корака у онемогућавању деловања Украјинске православне цркве (Московског патријархата).

Прошле године је украјинска Врховна рада узела у разматрање предлог закона о забрани деловања Руске православне цркве (РПЦ) на подручју Украјине. Тим поводом прва потпредседница украјинске скупштине Ирина Герашченко рекла је: „Ослобођење Украјине од РПЦ још је један корак ка слободној и независној Украјини.”

Паралелно с правним, тече и физичко насиље. Учестали су напади на Руску православну цркву у Украјини: претресају се, скрнаве и отимају храмови, протерују свештеници, малтретира верни народ... Све то у функцији је извођења завршног чина – прогона Руске православне цркве с подручја Украјине.

Са урушавањем комунизма, када је престала државна контрола над верским животом у Совјетском Савезу, отворено су почеле да се испољавају тежње за националним, па и за црквеним осамостаљивањем. То је посебно видљиво било на западу Украјине. Из западноукрајинских епархија Украјинског егзархата Московског патријархата почели су да се јављају захтеви да се Украјинском егзархату додели аутокефалност. Архијерејски сабор Руске православне цркве, 30/31. јануара 1990. године, донео Уредбу о егзархатима, којом су дата широка самоуправна права егзархатима у Украјини и Белорусији, али и право да се представљају – Украјинска православна црква и Белоруска православна црква.

Гркокатолици (унијати) на западу Украјине испољавају агресиван однос према православним верницима и уопште према канонској православној цркви. Шири се прозелитизам с циљем да се православни поунијате, а када то не успева, непокорни православни присиљавају се да ступе у неканонску верску организацију – Украјинску аутокефалну православну цркву (УАПЦ). Државне власти уместо да заштите канонску цркву, доносе дискриминаторске одлуке којима се омогућава да православни храмови пређу у руке унијата.

С обзиром на такве прилике, епископат Украјинске православне цркве упућује апел патријарху московском и све Русије Алексију Другом и Светом синоду Руске православне цркве да се ојача ауторитет Украјинске православне цркве, проширењем њене независности, како би се она могла делотворније супротстављати акцијама расколника и унијата.

Свети синод Руске православне цркве, на свом заседању 20. јула 1990. године, упознаје се са Резолуцијом Синода Украјинске православне цркве од 10. јула 1990. и доноси одлуку да се изнети апел размотри на ванредном заседању Архијерејског сабора, 25–27. октобра 1990. године. Ради припреме одговарајуће саборске одлуке, оформљена је комисија под председништвом митрополита крутицког и коломенског Јувеналија (Појаркова). Комисији је наложена да пажљиво проучи предлоге Синода Украјинске православне цркве у њиховој вези са широким спектром историјских, канонских, пастирских и међународних проблема, при чијем решавању је неопходно имати у виду канонску имплементацију Одлуке Помесног сабора Руске православне цркве од 7/8. јуна 1990. у вези са Украјинском православном црквом.

Након што се пажљиво проучио и свестрано размотрио захтев Синода и епископaта Украјинске православне цркве, Архијерејски сабор Руске православне цркве утврђује: „Украјинска православна црква добија независност и аутономију у својој управи.”

Ова одлука биће потом унета у Устав Руске православне цркве који Украјинску православну цркву одређује као самоуправну цркву са правима широке аутономије. У свом животу и деловању Украјинска православна црква се руководи Одлуком Архијерејског сабора Руске православне цркве из 1990. године „О Украјинској православној цркви”, Томосом патријарха московског и целе Русије из 1990. године и Уставом Украјинске православне цркве, који одобрава њен предстојатељ и потврђује патријарх московски и све Русије.

Украјинска православна црква сматра се за наследницу древне Кијевске митрополије и Украјинског егзархата Руске православне цркве.

Предстојатеља Украјинске православне цркве (митрополита кијевског и све Украјине) бира украјински епископат и благосиља патријарх московски и све Русије. Митрополит кијевски и све Украјине има статус сталног члана Светог синода Руске православне цркве, а епископи Украјинске православне цркве, као чланови, учествују у раду помесних и архијерејских сабора, па и у избору руског патријарха.

Смутњу у црквени живот у Украјини увелико је донела неканонска одлука Цариградске патријаршије (противно канонима умешала се у јурисдикцију Руске православне цркве) о прокламовању „Православне цркве Украјине” за аутокефалну цркву, с достојанством митрополије.

„Православна црква Украјине” (ПЦУ) настала је 2018. године уједињењем две расколничке верске организације: Украјинске православне цркве Кијевског патријархата (УПЦ КП) и Украјинске аутокефалне православне цркве (УАПЦ). У државни регистар ПЦУ званично је уписана под именом: Кијевска митрополија Украјинске православне цркве (Православна црква Украјине).

Цариградски патријaрх Вартоломеј 6. јануара 2019. године уручио је томос о аутокефалности „Православној цркви Украјине”. Тим поводом, тадашњи председник Украјине Петро Порошенко изјављује да ће стварање нове цркве „ући у историју” као дан када је Украјина „коначно добила (своју) независност од Русије”.

Учињено је то супротно канонском начелу, односно изричитим правилима Васељенске православне цркве да у истом граду, односно на истој територији не могу јурисдикцију паралелно имати два епископа.

„Православну цркву Украјине” признале су само Цариградска и Александријска патријаршија, као и Грчка и Кипарска архиепископија. Дакле, само четири помесне православне цркве, и то оне под грчким утицајем. Већина помесних цркава није се сагласила са одлуком Цариградске патријаршије.

Кад се нешто правним насиљем створи, онда оно од самог свог настанка постаје подложно разградњи. Управо тако се показало и на примеру „Православне цркве Украјине”. Приликом уједињења две расколничке организације, у јесен 2018. године, одлучено је да дотадашњи поглавар („патријарх”) расколничке „Кијевске патријаршије” Филарет Денисенко буде „почасни патријарх” у расколничкој „Православној цркви Украјине”, а да верски поглавар, с титулом митрополит кијевски и све Украјине, буде Епифаније Думенко. Сама таква одлука сугерисала је да ће међу њима бити сарадње. Међутим, већ у јуну исте (2019) године долази до раскола у овој парацрквеној (цркволикој) организацији: Филарет, подржан од још тројице „архијереја” који су се били придружили ПЦУ, у Саборној цркви Светог Владимира у Кијеву, одржао је Помесни сабор „Кијевске патријаршије”, којем је присуствовао и један број свештеника, више од 200 делегата и око 50 гостију. Учесници тог сабора саставили су саопштење у 10 тачака, у којем се обзнањује да Сабор одбацује ликвидацију „Кијевске патријаршије”, што, самим тим, анулира одлуке „Сабора уједињења”, одржаног 15. децембра 2018. године, а истовремено значи и одбацивање томоса Цариградске патријаршије, који је она подарила ПЦУ.

Немали утицај на духовни и уопште на друштвени живот у Украјини има унијатска Гркокатоличка црква, са упориштем у западној Украјини. Бивши украјински премијер и председник Леонид Кучма пише да је још у време када је Украјина стицала независност, 1991. године, обнављање гркокатоличких храмова у западној Украјини био узрок сукоба између Кијева и Москве. Унијати су оптужени за прогањање православних.

Сматра се да је Украјинска православна црква (Московског патријархата) до давања томоса о аутокефалности (расколничкој) „Православној цркви Украјине” имала утицај на више од 50 одсто становништва Украјине (тачније, око 65 одсто). У међувремену, нарочито од „наранџасте револуције” 2004, државног удара 2014. и тобожњег стицања „аутокефалности”, насиљем и отимањем храмова канонске цркве, настоји се да се ојача расколничка црквенолика верска организација. Процена из прве половине ратне 2022. године јесте да канонској Украјинској православној црква припада око 39 одсто, а расколничкој „Православној цркви Украјине” око 31 одсто грађана Украјине.

У верски мозаик Украјине укључени су још: римокатолици, којих је према неким статистикама, до осамостаљивања ове државе било најмање осам одсто грађана (а данас их има око милион); гркокатолици, којих данас у Украјини има око 5,3 одсто, потом три одсто протестаната; око један одсто муслимана и мање од један одсто припадника осталих верских заједница. Поред тога у Украјини има и око два процента атеиста и готово 10 одсто оних који кажу да не припадају ниједној верској заједници.

Чињеница која се најмање или готово никако не помиње у јавности западног света јесте да се у рату који се води на подручју Украјине једино напада и покушава да се уништи најбројнија, канонска црква – Украјинска православна црква (Московског патријархата). А управо то, бар с једне стране, разоткрива суштину рата који траје: промена духовног кода православног народа Украјине и уништавање традиционалних духовних вредности. Дехуманизација човека и народа.

Доктор културолошких наука