Велико путовање Уроша Предића у Италију

„Рафаелова Форнарина по изради најсавршенија, најживља његова слика, лепша и боља у том погледу и од Систине и од della Sediе, нешто непостижно! Јер ту је уз његов геније још и цело срце његово суделовало, то је слика, какву само љубав може да створи”, записао је наш сликар Урош Предић (1857 – 1953) након путовања у Италију.

У оквиру изложбе „Урош Предић. Живот посвећен лепоти и уметности”, којом Матица српска обележава 175 година трајања, др Снежана Мишић, музејска саветница Галерије Матице српске одржала је  предавање о Предићевим утисцима из Италије. Поставка траје до 31. јануара.

– Поновно откривање античке уметности до којег је дошло ископавањима Херкуланума и Помпеје почетком 18. века и студија „Историја античке уметности” (1764) немачког историчара уметности и археолога Јохана Винкелмана, кодификовали су антику као идеал лепоте и камен темељац уметности. У културним и уметничким европским круговима завладала је италофилска атмосфера условљена свешћу о важности класичног наслеђа Италије и њене уметничке традиције. Усавршавање и учење из те традиције као и путовање у Италију, схваћено као својеврсно уметничко ходочашће, сматрало се изузетно важним моделом образовања младих уметника нарочито током 19. века, а наставило се и у првим деценијама наредног столећа. Тим путевима кретали су се и српски уметници, почевши од Захарије Орфелина у другој половини 18. века, преко Николе Алексића, Катарине Ивановић, Новака Радонића, Павла Симића, Стеве Тодоровића, Аксентија Мародића, Ђорђа Крстића, Паје Јовановића у последњој деценији 19. века до Уроша Предића који своје путовање, стицајем околности, предузима тек 1909. године – каже Снежана Мишић.

О њиховим путовањима, додаје, доста знамо на основу сачуваних писама и забелешки самих уметника, скица и студија које су са собом донели, док је најдетаљнији опис свога боравка у Италији оставио управо Урош Предић у Дневнику који се данас чува у оквиру уметниковог легата у Народном музеју Зрењанин.

– Као и већина српских уметника Урош Предић је свој пут у Италију планирао непосредно по завршетку студија сликарства на Академији уметности у Бечу. У првом делу „Аутобиографије” из 1921. године уметник бележи: „радећи на коначном извођењу у боји оних слика за Парламент, год. 1885. почео сам да чезнем за слободом, за Италијом... упутим молбу аустријском Министарству да ми у Палацо ди Венеција, аустријско посланство у Риму уступи један атеље на две године, и већ августа месеца 1885. добих повољан одговор.” Са добрим вестима и уговореним послом за осликавање смедеревске цркве Предић је одлучио на напусти Беч и врати се у родни Орловат где је радио на скицама за смедеревски иконостас и припремао се за предстојећи пут учећи италијански језик. Нажалост, избијање Српско-бугарског рата осујетило је његове планове и „моје наде да видим Италију осташе пусте”, навео је сликар, а цитира наша саговорница.

Помиње да је четврт века касније, у пролеће 1909. године Предић ипак реализовао своју давнашњу жељу.

„Да одем на три месеца у Италију, тек да ме жеља мине и да видим, шта сам све пропустио. Посетио сам Венецију, Фиренцу, Пизу, Сијену, Орвијето, Рим са околином и Напуљ са Помпејом и острво Капри. Северне вароши нисам видео, јер сам се разболео од назеба у студеним музејима, те се морадох вратити кући.”, навео је сликар.

Снежана Мишић наглашава да је на основу ове забелешке у „Аутобиографији” и сачуваног Дневника јасно да је путовање Уроша Предића у Италију било својеврсно Велико путовање (Grand Tour), које представља један од најизразитијих феномена 18. и прве половине 19. века, које је било у основи уобличавања интелектуалца тога доба.

– Уобичајени пут је водио од севера, од Венеције, преко Рима, Фиренце, ка југу, до Напуља (Помпеји, Херкуланум, Везув). Прописани итинерер Великог путовања подразумевао је поред посета црквама, музејима, галеријама, и посете местима везаним за живот и, нарочито, смрт ренесансних уметника, књижевника и научника (Рафаело, Микеланђело, Вергилије, Данте, Макијавели, Торквато Тасо, Галилео...), као и обилазак природних лепота.

Предић је на пут пошао у марту 1909. године, што нам потврђује неколико сачуваних разгледница и писама упућених из Помпеје и Рима његовим пријатељима, док је Дневник почео да води тек од априла. На 143 странице, наводећи датум и град у коме се налази, уметник је детаљно описао сваки дан почевши од 8. априла до 13. маја када је због болести морао da прекинe путовање и из Венеције кренe бродом за Ријеку– наводи Снежана Мишић.

Како додаје, до најситнијих детаља Предић описује све што је посетио, видео, нарочито уметничка дела, музеје и галерије (Пинакотека и Галерија Барберини у Риму, Академија уметности, Галерија Уфици, палате Пити и Медичи-Рикарди у Фиренци...) у којима је куповао каталоге и водиче и у њима бележио своја запажања и коментаре, једнако детаљно описујући и архитектуру сакралних објеката (базилика Светог Петра и Пантеон у Риму, катедрале у Фиренци, Орвијету, Сијени, Пизи...), природне (Фраскати, Тиволи) и урбане пејзаже, а у одређеним ситуацијама коментарисао је, уз извесну дозу њему својствене ироније, и италијански менталитет, њихову хигијену.

Своје утиске Предић је овако изнео: „После подне Вила д’Есте, нешто од најлепшег што сам икада видео. Уметност је најпре учинила своје, удесила све укусно, а природа после још надмашила уметност. Запуштене фонтане, маховином обрасле путање, полупропале грађевине, густа и једра вегетација, прастари чемпреси од необичне висине и дебљине, при том још једри, лиснати, здрави, да ће сигурно бар још толико трајати, па пријатан поветарац уз непрекидни жубор водопада и водоскока, чисто плаво небо и изглед у равну Кампању чак до мора, у даљини Рим са куполом Св. Петра, лево и десно венац од планина, накићених са селима, варошицама, замцима, вилама и руинама ‒ ту треба бити песник, пак то опевати, описати се не да.”

– Својом јасноћом и прецизношћу Предићев дневник из Италије „огледало” је самог уметника, његове систематичности и јасних мисли. Истовремено, драгоцени је документ не само за боље разумевање његовог сликарског опуса и уметничких схватања с обзиром на то да Италију посећује као формиран и етаблиран сликар, са изграђеним естетским ставовима, већ је и сведочанство о доживљају и виђењу Италије и њених знаменитости очима једног од најзначајнијих и најпопуларнијих српских сликара, каже наша саговорница.

После посете Галерији модерне уметности у Риму, сликар је прибележио: „Занимљиво је, како разне ‘школе‘ или управо моде на разни начин виде природу, верујући чврсто да је то права уметност и тако неко време сви су видели све мрко, после све сиво, па зеленкасто, па бело и прашњаво, после бледо, једанпут са оштрим контурама, други пут без икаквих оцрта. Напослетку овладаше боје, које су некад изгледале сасвим немогуће у слици, боја љубичаста и ултрамарин. И свако је доба себе држало као огроман напредак, а кад је све то прошло и човек их види овако на окупу, мирно једно поред другог некадање најжешће противнике, онда има осећај као да је на гробљу, где такође мирно бораве санак заборава највећи душмани. И тако се човек потом радо враћа опет натраг старим великанима, од који се може радити друкчије, али не и боље.”