Амбициозно и монументално

Протагониста драме "Дон Крсто", написане у паштровском дијалекту, комплексан је лик, песник љубавне поезије, оперски либретиста, свештеник и учитељ, инспирисан животом Крста Ивановића који је живео у Будви и Венецији у 17. веку. Из сложености и коегзистенције различитих, чак контрадикторних афинитета овог лика, рађа се низ сукоба, који ову драму на више нивоа чине занимљивом: конфликт између световног и сакралног, страсти и аскетизма, потребе за слободом и чврстих етичких принципа цркве итд. У тексту Виде Огњеновић се проблематизује и однос између индивидуалног идентитета и места живљења, затим релација између позоришта и живота, позоришта и публике, као и позоришта и слободе.

Представа "Дон Крсто", коју је Вида Огњеновић и режирала, остварена је епски, амбициозно и монументално. Војин Ћетковић игра Крста као мудрог, уздржаног, преданог и храброг човека, који се таквим специфичним ставом видно издваја од своје околине. Са друге стране, Крстов брат Трипо (Иван Босиљчић) је наиван, инфантилан и интелектуално ограниченији. Његова незрелост и конзервативност се јасно манифестују и у његовом хабитусу; приликом изражавања различитих клишеа, он је, на пример, веома занесен и неосновано самоуверен. У постављању те њихове различитости, која се дакле изражава и у телесним држањима, јасно се истиче Крстова ретка и особена сталоженост и самосвесна храброст.

Игор Ђорђевић уверљиво и енергично игра преваранта и лакрдијаша Бруна, скоро као да је Арлекин из комедије дел арте, који бројним преварама исмева друштвени поредак. Његови гестови и мимика су оштри и пренаглашени, што има функцију у убеђивању лаковерног народа у истинитост његових представа, а могу се схватити и као циничан коментар на општу глупост и наивност, које он овом претераном игром драстично исмева. Слобода Мићаловић игра лепотицу Луцију која живи са болно сузбијеном чежњом према Крсту, а њену сенилну тета Луцију обликује Ђурђија Цветић, као беживотну жену која делује као некаква воштана фигура, што истиче екстремну суженост њене свести...

Други део представе се одвија у Италији, већим делом у позоришту, где ансамбл припрема Крстову оперу. Њено извођење је базирано на накарадној сценографској скаламерији и гротескној банализацији идеја које је писац утврдио. Овај гротескни циркус духовито ствара низ ликова, који су реализовани веома театрално и мелодраматично: Импресарио (Михаило Јанкетић), Луиђи (Слободан Стефановић), Амор (Сузана Лукић), Рафаела (Слобода Мићаловић) итд. Типичан је наступ Ђурђије Цветић, која сасвим театрално игра глумицу која у опери игра Олимпију. Овом радикалном стилизацијом се ефектно приказује глумичина плиткоумност, односно чињеница да она не разуме ништа од поезије коју треба да интерпретира на сцени. Посматрано у целини, на тај начин се критички представља општи проблем банализације уметности, посебно онда када се она употребљава у функцији лаког и површног опчињавања публике. У представи је можда само требало више театрализовати и скратити саму сцену извођења Крстове опере, зато што продужавање те сцене, као и редукција њене театралности, излизује критички смисао гротескности, који је на почетку убедљивије постављен.