Донатор сперматозоида заувек остаје непознат

За вантелесну оплодњу репродуктивним материјалом из иностранства до сада се пријавило око 350 жена у Србији, а заинтересованим особама и паровима тренутно је на располагању материјал из банака у Шпанији и Данској. С обзиром на то да је од оснивања Националне банке за репродуктивне ћелије, ткива и ембрионе, 2019. године, мали број људи био заинтересован да донира свој репродуктивни материјал, одлучено је да се потпишу уговори са иностраним банкама како би парови могли да се подвргну вантелесној оплодњи у нашој земљи.

Трошкове целокупног поступка вантелесне оплодње за жене до 45 година сноси држава, док жене старије доби поступак финансирају саме. За вантелесну оплодњу увезеним репродуктивним материјалом могу да се пријаве и жене које имају партнера, али услов је да једно од њих нема децу и да је тај поступак једини начин да се заједно остваре као родитељи.

Иако је увоз репродуктивног материјала за многе особе можда последња шанса за родитељство, добијање детета уз помоћ Банке репродуктивног материјала отвара многа етичка и правна питања. Можда најважније од њих је какав је правни статус деце која су рођена уз помоћ донације репродуктивног материјала, или другачије: да ли у њиховом изводу из матичне књиге рођених пише име оца или ова рубрика остаје празна и да ли ови малишани имају право да сазнају идентитет свог биолошког родитеља.

– Одговор на питање шта пише у дететовој крштеници зависи од тога да ли је мајка у браку или је одлучила да гаји дете сама – ако има (ван)брачног партнера, у крштеницу детета уписује се његово име, али само ако он да писану изјаву којом прихвата да буде отац детета. Ако је мајка самохрана, „рубрика” отац остаје празна. Уколико је жени дарована јајна ћелија, она се аутоматски сматра мајком детета, јер по породичном закону „мајка је жена која је родила дете”, независно од тога да ли је јајна ћелија њена или од неке друге жене – објашњава београдски адвокат Борко Стојановић

– Не постоји ниједна животна ситуација у којој би било која Банка репродуктивног материјала открила идентитет мушкарца који је даровао сперматозоиде или жене која је донирала своје јајне ћелије, јер оне штите идентитет својих донатора. Откривањем њихових имена обесмислило би се давалаштво сперматозоида и јајних ћелија. Ниједан донор на свету не жели да му једног дана на врата покуца непознато дете и затражи своја законска права – као што је право на алиментацију или право на наслеђивање. Особе које анонимно дају сперматозоиде или јајне ћелије не одлучују се на тај чин са идејом да би сву ту децу издржавали, давали им презиме и наследство или их изједначавали са својом децом. Њихов алтруизам се завршава сазнањем да су некој анонимној жени помогли да се оствари у родитељској улози – објашњава адвокат Стојановић.

Он наглашава да не постоји ниједна „рупа” у закону кроз коју би се дете могло провући како би сазнало идентитет свог биолошког родитеља – чак иако би његови родитељи умрли, а оно остало само на свету. Или оболело од неке болести за чије лечење је неопходна трансплантација органа од сродника.

– Дете које је рођено уз помоћ Банке репродуктивног материјала нема законско право да потражи свог оца нити има право да оспорава очинство мушкарца који је дао сагласност да у матичној књизи рођених стоји његово име. Наиме, свако дете по Породичном закону Србије до своје 27. године има право да покрене поступак оспоравања очинства мушкарца који је у његовој крштеници уписан као отац – изузетак од овог правила су деца рођена уз помоћ биомедицински потпомогнуте оплодње. Не може се утврђивати очинство мушкарца који је дао писану сагласност да је он отац детета нити се може утврђивати очинство даваоца, чак и када постоји сумња да је неки мушкарац донор репродуктивног материјала. То дете не може да оде у Данску или Шпанију да би тамо потражило свог оца у Банци репродуктивног материјала, зато што је у овом случају надлежно наше право по тзв. колизионој норми – изричит је наш саговорник.

За разлику од деце која су рођена уз помоћ биомедицински потпомогнуте оплодње, усвојена деца имају право да сазнају идентитет својих биолошких родитеља, зато што их наш закон третира као особе које су зачете „редовним” путем. Ова ситуација, примећује Стојановић, јесте дискриминишућа за децу која су рођена уз помоћ БПМО поступка и у будућности се могу очекивати да ће она покретати поступке пред Уставним судом због ускраћивања равноправности грађана.

– Држава је дошла у ситуацију да увози репродуктивни материјал из Данске и Шпаније зато што не промовише одредбе Закона о промоцији донорства, што је њена законска обавеза. Већина грађана не зна да постоји могућност донације репродуктивног материјала. Други разлог зашто нема добровољних давалаца је тај што је донорство бесплатно – у иностранству се донација репродуктивног материјала плаћа. Иако су ови износи симболични, сасвим су довољни да постоји довољан број добровољних давалаца – напомиње искусни адвокат.