Олимпијска безбедност

Пекиншка Олимпијада представља савршени израз тог хибридног система. Кроз изванредне подвиге ауторитарног управљања, кинеска држава је изградила импресивне нове стадионе, аутопутеве и железничке пруге – све у рекордном року. Сравнила је са земљом читава суседства, оивичила улице дрвећем и цвећем и, захваљујући кампањи „против пљувања”, очистила тротоаре од пљувачке. Комунистичка партија Кине је чак покушала да тмурно небо претвори у плаво наредивши тешкој индустрији да на месец дана прекине са производњом – што му дође као нека врста генералног штрајка под владиним старатељством.

Што се тиче оних кинеских грађана који би могли да прекораче оквире поруке коју влада жели да пошаље – тибетански активисти, учесници кампања за људска права, незадовољни блогери – стотине њих су стрпани у затвор у последњих неколико месеци. Било ко да још увек планира да протестује несумњиво ће бити ухваћен на некој од 300.000 безбедносних камера колико их има у Пекингу и промптно бити шчепан од стране полицајаца задужених за безбедност; наводно их је 100.000 на олимпијској дужности.

Циљ овог централног планирања и шпијунирања није величање сјаја комунизма, без обзира на то како се звала владајућа партија Кине. То је креирање крајње потрошачког заштитног омотача за виза картице, патике „адидас”, мобилне телефоне „Чајне мобила”, Мекдоналдсове „срећне оброке”, пиво „тсингтао” и УПС испоруке – да наведем неколико званичних олимпијских спонзора. Али, најпримамљивије од свих нових тржишта јесте сама присмотра. За разлику од полицијских држава Источне Европе и Совјетског Савеза, Кина је изградила Полицијску Државу 2.0, потпуно профитно оријентисан посао који представља последњу границу глобалног комплекса рушилачког капитализма. Кинеске корпорације су финансиране од стране хеџ фондова САД, као и од стране неких од најмоћнијих америчких корпорација – Циска, Џенерал електрика, Ханивела, Гугла – које су тесно сарађивале са кинеском владом с намером да овај тренутак учине могућим: умрежавањем кабловских система камера које вире са сваке друге бандере, изградњом  „Великог фајервола” који допушта даљинско надгледање Интернета и дизајнирањем самоцензуришућих претраживача.

До наредне године, интерно кинеско безбедносно тржиште требало би да буде вредно 33 милијарде долара. Неколико већих кинеских играча у том пољу недавно је изнело своје акције на берзе у САД, надајући се да ће зарадити на чињеници да се акције из домена безбедности и одбране у турбулентним временима сматрају сигурним улогом. На берзе су изашли „Чајна информејшен секјурити технолоџи” и „Чајна секјурити енд сервелејнс”. Мала клика америчких хеџ фондова пустила је у оптицај овај ризични капитал, инвестирајући више од 150 милиона долара у претходне две године. Приходи су били запањујући. Између октобра 2006. и октобра 2007. акције „Чајна секјурити енд сервелејнс” су порасле за 306 процената.

Већи део великих трошкова кинеске владе за камере и другу опрему за надзор урађена је под фирмом „олимпијске безбедности”. Колико је заиста потребно да би се обезбедио један спортски догађај? Цена износи запањујућих 12 милијарди долара. Да бисмо то ставили у одговарајући контекст, Солт Лејк Сити, који је био домаћин зимских олимпијских игара само пет месеци након 11. септембра, потрошио је 315 милиона долара за обезбеђење игара. Атина је 2004. потрошила око 1,5 милијарди долара. Многе групе за заштиту људских права су истакле да унапређивање безбедности Кине далеко превазилази оквире Пекинга: тамо се сада широм земље налази 660 такозваних безбедних градова, општина које су изабране да би добиле нове безбедносне камере и другу шпијунску опрему. И, наравно, сва опрема је купљена у име олимпијске безбедности – скенери зеница, „антириот роботи” и софтвер за препознавање лица – остаће у Кини дуго након што игре буду окончане, спремни да буду усмерени на раднике у штрајку и сеоске демонстранте.

Оно што је Олимпијада пружила западним фирмама јесте укусна насловна прича за тај језиви ризик. Још од масакра на тргу Тјенанмен 1989, компанијама из САД било је забрањено да Кини продају полицијску опрему и технологију, пошто су се законодавци бојали да би она могла да буде употребљена против, још једном, мирољубивих демонстраната. Тај закон је потпуно занемарен током периода који је претходио играма, када, у име безбедности спортиста и ВИП особа (укључујући Џорџа В. Буша), ниједна нова играчка није ускраћена кинеској држави.

У овоме има горке ироније. Када су пре седам година Пекингу додељене игре, актуелна теорија је гласила да ће пажња међународне јавности приморати кинеску владу да одобри нека права и слободе свом народу. Уместо тога, Олимпијада је режиму омогућила закулисне радње и он је побољшао своје системе контроле становништва и репресије. А сећате ли се када су компаније са Запада тврдиле да пословањем у Кини, оне заправо шире слободу и демократију? Сада смо у прилици да видимо супротан процес: инвестирање у опрему за надзор и цензуру помаже Пекингу да активно сузбија нову генерацију активиста пре него што добију прилику да се умреже у масовни покрет.

Показатељи овог тренда су застрашујући. У априлу 2007. званичници из 13 кинеских провинција одржали су састанак на коме су поднели извештај о томе како функционишу њихове безбедносне мере. У провинцији Ђијансу, која је, судећи по „Саут Чајна морнинг посту”, користила „вештачку интелигенцију да би проширила и побољшала постојећи систем надзора”, број протеста и нереда „опао је за 44 процента прошле године”. У провинцији Жеђијанг, у којој су инсталисани нови системи надзора, опали су за 30 одсто. У Шијанђи, „масовни инциденти” – што је шифрован назив за протесте – опали су за 27 одсто за годину дана. Донг Леи, заменик партијског руководиоца у тој провинцији, део заслуга приписао је огромном инвестирању у безбедносне камере широм провинције. „Наш циљ је да остваримо способност целодневног надзора по свим временским условима”, рекао је на скупу.

Активисти у Кини се сада налазе под великим притиском, без могућности да функционишу чак и на ограниченом нивоу на ком су то могли да раде пре годину дана. Интернет-кафеи су испуњени сигурносним камерама, а сурфовање се пажљиво надгледа. У канцеларији групе која се бави заштитом радничких права у Хонгконгу, упознала сам познатог кинеског дисидента Џун Таоа.

Управо је побегао из континенталног дела Кине суочен са сталним полицијским малтретирањем. Након деценија борбе за демократију и људска права, рекао је да су нове технологије за присмотру учиниле „немогућим наставак функционисања у Кини”.

Лако је у далекој Кини видети опасност која прети од државе високотехнолошког надзора, јер су последице које сносе људи попут Џуна тако тешке. Теже је уочити опасности које прете онда када се те исте технологије увуку у свакодневни живот близу вашег дома – умрежене камере на улицама САД, брзе биометријске карте на аеродромима, шпијунирање имејлова и телефонских позива. Али за глобални сектор домаће безбедности, Кина је више од тржишта; она је такође изложбени штанд. У Пекингу, где је државна моћ апсолутна а грађанске слободе не постоје, америчка технологија надзора може бити доведена до својих апсолутних граница.

(Текст преузет са сајта  www.huffingtonpost.com. Опрема и скраћења редакцијски.)