Правимо „супер топ” великог домета

Сајт „Глобал фајерпауер” своју методологију рангирања земаља по војној моћи базира на анализи различитих врста података почевши од броја, па и исправности најважнијих типова наоружања, као и разних других војних и невојних параметара и ресурса, који утичу на укупну војну способност једне државе. И мада је квалитет овог метода дискутабилан, што у погледу тачности појединих података, што у погледу важности анализираних параметара за сваку од земаља појединачно, када се погледа сумарно, даје прилично објективну слику о релативном односу војне моћи посматраних земаља, каже у интервјуу за „Политику” др Ненад Милорадовић, помоћник министра одбране за материјалне ресурсе. 

„Може се рећи да овај сајт прилично реално одсликава нашу позицију у региону и показује успешност наше стратегије да техничким параметрима, тј. достигнућима у развоју, производњи и набавци наоружања и војне опреме, надокнадимо своје друге слабости као што су географија (одсуство мора), демографија, економска снага, одсуство разних природних ресурса и друго. Ми смо, на пример, што се тиче војно способног становништва које доспева сваке године на војну службу, на 104. месту, дакле, у скоро два пута лошијем положају од нашег укупног скора. Али, зато смо у другим, техничким категоријама наоружања, доста бољи. На пример, у категорији јуришне авијације смо на високој 33. позицији, у категорији самоходних артиљеријских система на 37. позицији, у параметру хеликоптери и борбени хеликоптери смо изнад укупног скора што показује да, и по критеријума овог сајта, овог аналитичког извора, наша стратегија унапређења система одбране функционише. У методологији рангирања овог сајта се то можда и не види, али по мом мишљењу оно што знатно доприноси побољшању способности ВС је чињеница да она знатно више вежба него у ранијем периоду”, истиче Милорадовић. 

 

 

 

Ми смо недавно завршили претходни десетогодишњи циклус реализације дугорочног плана развоја система одбране, у којем је предвиђено које су то потребне способности војске које треба да се унапреде и које врсте наоружања треба да се набаве. На почетку тог периода били смо у врло тешкој ситуацији, после двадесет и више година одсуства улагања у капиталну војну технику, са једним врло широким фронтом недостајућих способности. Начин на који смо подигли те способности показује да смо добро и планирали, а и управљали расположивим средствима.

 

На несрећу, у току је трагични конфликт у Украјини, али на нашу срећу, анализа борбених дејстава из тог рата показује да су наша планирања била прилично исправна и да смо улагали и највећи напредак постигли баш у областима способности које су, како се управо сада види, кључне на савременом европском ратишту. А то је пре свега далекометна и аутоматизована артиљерија, која дејствује посредном ватром, са знатно скраћеним процесом од уочавања циља, преко оријентације и доношења одлука до отварања ватре, комбинована са извиђачким беспилотним летелицама и другим извиђачким, а пре свега термовизијским системима који могу да откривају маскирне циљеве, дању и ноћу... Види се да је, управо због повећане ефикасности посредне ватре артиљерије, филозофија борбених дејства трансформисана, те да уместо масовних и груписаних наступања механизованих снага, преовладавају брза дејства и покрети врло малих здружених снага нивоа чете, па и вода.

 

 

„Нора Б52” је систем са којим смо током развоја постигли домете од преко 46 километара, а планирамо и значајно повећање домета. Сматрамо да је она један од главних адута како за повећање борбених способности наше војске тако и за повећање извозних резултата. Ми смо један од ретких произвођача такве врсте оруђа на свету. Она се, у овом тренутку, у технолошком смислу налази у самом светском врху кад су у питању све релевантне технологије – квалитет челика, технологија којом се производи таква врста цеви, затварача и других механичких елемената оруђа, свих електронских и хидрауличких подсистема, али и компонената муниције, барута, заптивних прстенова, упаљача, експлозива, пројектила и друго. Овакав технолошки ниво, наравно, није достигнут ни преко ноћи, а ни без великих мука.

 

Међутим, сада се и ми и други произвођачи, налазимо на својеврсној технолошкој разделници, јер даљег значајног повећања домета нема без драматичних скокова у свим наведеним технологијама, што муниције, што самог оруђа. Ми управо сада радимо студије за развој такозваног супер топа, дакле оруђа са знатно повећаним дометом, а на бази „норе Б52”. Што се тиче вишецевних лансера ракета, наша артиљерија се опрема модернизованим дигитализованим „огњем” М-17, који користи разне ракете калибра 122 и 128 милиметара, а његове стандардне ракете су М-18 и М-19, које су недавно уведене у наоружање. Ракета М-18 има домет од 22,5 километара, знатно већу ефикасност бојеве главе од старијих ракета. Ракета М-19, која треба да буде примарна муниција за овај систем, има домет од 40 километара и такође има унапређену ефикасност бојеве главе, и са близинским упаљачем, скоро два пута већу од претходне. Следећа варијанта која је у производњи јесте модуларни „огањ” М-18, и она може да користи скоро све артиљеријске ракете које су у нашем наоружању, а и оне које ће тек бити у наоружању.

 

 

„Пегаз” је у наоружању Војске Србије и користи се у јединицама ратног ваздухопловства. Наручена је серијска производња и она управо започиње, реч је о сложеном систему, производи га велики број коопераната, а финализација ће се реализовати у „Утви”. „Пегаз” је остварио сва пројектована очекивања и он је значајно унапређен у односу на почетни концепт летелице, повећани су сви параметри – висина лета, долет и истрајност у ваздуху и носивост корисног терета. Као и ЦХ-92А кинеске производње, коју такође користимо, и он може да гађа ласерским вођеним ракетама. Повезивање беспилотних летелица у брзо реагујући командно-информациони систем далекометне артиљерије, како актуелни сукоб показује јесте један од кључних фактора у савременим борбеним дејствима. Војска Србије већ дужи низ година користи беспилотне системе и данас је у њеном наоружању десет типова беспосадних платформи, што земаљских што ваздухопловних, набављаних по индивидуалним захтевима родова и служби војске. Недавно, а на захтев највишег државног руководства, израђен је Нацрт стратегије роботизације Војске Србије, иницијални документ који треба да допринесе значајном скоку у способности ВС кроз масовну роботизацију, тј. интегрално опремање јединица свих родова беспосадним системима, као и системима за одбрану од противничких. По употреби земаљских борбених беспосадних система ми смо испред многих развијенијих држава, а по броју и способности ваздухопловних беспилотних система смо доста испред свих у региону. Овај документ предвиђа развој, производњу и набавку великих количина постојећих, а и нових типова мањих беспосадних система и летелица, али и доста већих и борбено способнијих беспилотних летелица и система.

 

 

Прва фаза модернизације „орлова” је завршена и она омогућава знатно прецизнију навигацију уређајима којима је, на пример, опремљен и француски „рафал”, као и прецизније и далекометније гађање вођеним и невођеним наоружањем дању и ноћу, нападно навигацијским системом са термовизијско-ласерским нишанским системом и одговарајућим рачунаром. Конструкција „орла” омогућава, уз примену одговарајућих корективних мера за продужење животног циклуса, његову дуготрајну употребу док, по плановима који постоје, не буде, као и авион Г-4, замењен новим школским борбеним авионима знатно виших карактеристика, суперсоничним авионима који ће моћи да обављају и део задатака заштите ваздушног простора. Што се тиче набавке кипарских хеликоптера „Ми-35”, могу рећи само да је то нешто што се управо дешава, то је комплексан процес и то ће за нас бити велико појачање.