Колубарски витез тужна лика

Лајковац – Прва годишњица смрти великог српског писца Радована Белог Марковића, обележена је на Богојављење скупом у Градској кући у Лајковцу, на којем су о Књижевнику, како су га Лајковчани звали, говорили најбољи познаваоци његовог дела и најближи сарадници.

– О томе да ли је живот борба са ветрењачама док ветрови дувају посреди нас, свако ће се пре или касније замислити. Одговор на то питање знао је колубарски витез тужна лика, али је такође имао на уму да умире свако ко не сања и не јуриша на ветрењаче.

Тим речима се у овој прилици свог пријатеља Радована Белог Марковића сетио мр Дарен Миливојевић, његов блиски сарадник у лајковачкој библиотеци, која је била организатор скупа.

Уз подсећање да је на Богојављење прошле године српска култура остала без једне велике фигуре, проф. др Радивоје Микић навео је да је Радован Бели Марковић учио школе техничке струке које никако нису могле водити ка књижевности и да се зато „за овог писца може рећи да је од оних књижевника у чијем формирању значајног удела није могла имати школа, већ само лична читалачка прегнућа, лични напор да се дође до сазнања шта је књижевност и како се до списатељске вештине стиже”.

– Због тога се може рећи да је Радован Бели Марковић као књижевна појава још један самоук у нашој књижевности, још један писац који је сам дошао, попут великих писаца 20. века као што су Томас Ман или Џемс Џојс, и наших писаца, у распону од завичајног Милована Глишића до особито драгог Стевана Сремца... – истакао је професор Микић. И додао да je, када је средином седамдесетих година прошлог века дошао тренутак да се „и сам објави као писац”, Радован Бели Марковић „за своја књижевна послушања изабрао приповетку и роман, књижевне врсте које су имале доминантно место у српској књижевности 19. и 20. века”. У књизи „Живчана јапија” Бели Марковић је дошао до обрасца приповедања који му је омогућио да у свему буде препознатљив, тврди професор Микић који није могао да заобиђе необичан језик којим се велики писац служио.

– Спајајући лексику Доситејевог доба са елементима преузетим из наше усмене и средњовековне књижевности, Радован Бели Марковић је изградио један особен језик који је толико удешен да се ефекти његове употребе могу упоређивати само са оним што песници, и то они највећи, траже од језика. Али је и синтакса његове прозе заснована на сваковрсним одступањима од свих правила којима на језик иоле осетљив писац мора пре или касније да окрене леђа – закључио је професор Микић.

Др Слађана Илић, такође изузетан познавалац дела овог књижевника, констатовала је да је он по много чему био инспиративан, али да јој се чини да је готово увек писао о смрти.

– Она је константа, али не производи неки нарочити вид узнемирења његових јунака, јер они управо у том свету и сазнањем те чињенице функционишу. Катастрофа и смрт, дакле, у делима Радована Белог Марковића нису у сразмерном односу. Оно што је потенцијално катастрофично у његовим делима увек је у вези са животом. Могли бисмо рећи да у делима овог писца смрт има повлашћен статус – навела је др Слађана Илић, уз закључак да се Радован Бели Марковић у свом делу са смрћу поиграва, да је са њом вазда умео и на свој начин чезнуо за њом....

Чувар достојанства српске културе

– Лајковац, иако мала варошица, постао је захваљујући Књижевнику културна средина. Све што је радио и стварао било је у служби српскога језика... Једнако вољен и поштован од критичара и колега писаца свих генерација, био је чувар достојанства српске културе, тако су га многи видели. Господин, каваљер, пре свега добар човек. Као таквог га се сећамо – биле су речи Биљане Богдановић, директорке лајковачке библиотеке, која ће ускоро понети име Радована Белог Марковића.