Америка се враћа у Либију

Руском „Вагнеру” није место у Либији, поручио је шеф ЦИА Вилијам Бернс приликом недавне посете афричкој држави с највећим доказаним резервама нафте, известио је француски портал „Африка интелиџенс”. Прва посета шефа ЦИА Либији након „арапског пролећа” 2011. године сигнализира потенцијални нови ангажман Вашингтона у Либији, након упадљиве дугогодишње дипломатске уздржаности (после интервенције НАТО-а у тој земљи), оцењују арапски посматрачи у региону.

У урушену северноафричку земљу, која након неуспелих избора децембра 2021. године функционише са два активна паралелна политичка центра моћи – у Триполију на западу и Бенгазију на Истоку, Вилијам Бернс је стигао с јасним порукама Вашингтона. У Триполију, он је владу Абдул Хамида Дбеибаха (која иначе ужива подршку УН и контролише мањи део државне територије) означио као „поузданог партнера”. Дбеибах је том приликом затражио од Бернсa да Вашингтон да приоритет Либији, да уважи ту северноафричку земљу као „стварног стратешког партнера Америке у региону” и поново отвори амбасаду САД у Триполију”, пренела је „Ал Џазира”.

Хиљаду километара источно, у Бенгазију, Бернс је генералу Халифи Хафтару (79), команданту самозване Либијске националне армије, која контролише исток земље, укључујући већину кључних налазишта нафте и извозних лука, поручио да је време за „национално јединство”, за интеграцију армијских снага, као и за изборе ове године. Генерал Хафтар иначе има двојно, либијско-америчко држављанство (дужи низ година живео је у Вирџинији, близу Ленглија, где је седиште ЦИА), али је словио за блиског сарадника Кремља. Толико блиског, да су западни посматрачи на истоку Либије под војном контролом Хафтара још 2015. године приметили прве плаћенике „Вагнера”. У Либији, према западним изворима, неколико хиљада припадника „Вагнера” држе под надзором водећа налазишта нафте и баве се разним командоско-диверзантским акцијама. Иначе, либијски министар за нафту Мухамед Оун је прошлог августа демантовао присуство „Вагнера” у појасу „нафтног полумесеца”, приобалне регије на истоку Либије где су лоцирани водећи лучки извозни терминали за нафту.

Да ли их има на крајњем југу Либије, а посебно на највећем налазишту нафте „Шарара”, на Западу не знају сасвим сигурно, али сумња постоји.

У међувремену, Либија тренутно производи око 1, 2 милиона барела нафте дневно. Министар Оун је најавио план да се производња нафте врати на ниво из 2010. године (пре „арапског пролећа”) од 1,6 милиона барела, и то за две-три године. Влада у Триполију је с том намером прошлог децембра укинула забрану страних истраживања и експлоатације нафте.

Другим речима, Либија је од Нове године поново отворена за велики нафтни бизнис. Ко ће први стићи на либијске бушотине, остаје да се види. Баш некако у време ове објаве из Триполија, генерал Хафтар је у децембру издао ултиматум властима у Триполију – да имају десет дана да организују изборе. У противном, Хафтар је остао недоречен, али посматрачи су посумњали да се спрема да уз подршку „Вагнера” покрене офанзиву против режима у Триполију.

Вашингтон је ових дана увео санкције против „Вагнера” и најавио да ће ту паравојну руску формацију ове седмице прогласити „транснационалном криминалном организацијом”. Између та два потеза Вашингтона уприличена је посета шефа ЦИА Либији.

Иначе, акције „Вагнера” су под будном пажњом Запада. Како у Украјини, тако и у Африци, где уочавају, по њиховом мишљењу, ризичан раст утицаја Русије на Медитерану, посебно у Либији. Тим поводом Италија је позвала НАТО да нарочито обрати пажњу на ове „нове изазове с којима се суочава јужно крило алијансе на Балкану и Блиском истоку”.