Без дурења, молим

Божићне благдане и ону „нашу” Нову годину обележиле су репризе на „малом” екрану. Наши животи постали су једна велика реприза, зашто онда не би био и ТВ програм. Неке су нас подсетиле на то како је велика и некада једина телевизија била, у шта се претворила, колико се отуђила од народа, а пред неким смо горко зажмурили, уз бол и осећај нелагодности и мучнине. Телевизија је некада имала за циљ да окупи породицу, а данас чини све супротно. Подсећа нас на немаштину, кризу морала, пријатних емоција, креативности, и у шта смо се претворили. Она је наша слика и прилика. Репризира наш суноврат, нашу беду и тугу, сиромаштво духа и маште, духовности. ТВ је постала крик и јецај, чак и када би требало да глуми раздраганост и весеље, крик који убија и оно мало наде и радости у нашим животима.

Благдани су донели и све оно што никако не би требало, по људским и божијим законима. Брисање из телефонског именика, неодговарање на позиве, љутњу и увређеност. А потписнику ових редова потврду да су ови текстови допрли до оних одговорних и да „Политика” и даље служи као коректив, као спона између ТВ радника и сасвим обичних, „малих” читалаца и гледалаца... Јер, наш циљ нису биле ниске побуде, страсти и вређање, већ подсећање да су ТВ аутори ту зарад нас, да се преиспитају и ослушну једноставне људе... Да нам врате достојанство и човечност... Да нам пруже оно чега смо жедни и гладни... Да нам подаре телевизију какву заслужујемо. Телевизија је ту зарад нас, а не зарад промоције ТВ звезда које су заборавиле своје следбенике и зашто се сликају пред камерама.

Благдани су нам донели и недостајање... Са истеком последње епизоде „Радио Милеве” настао је и мрак на ТВ екрану и у нашим душама, у ударном термину некада резервисаном за породичне садржаје... Сада када је нема, схватили смо колико топле породичне комедије, у стилу „Позоришта у кући”, фале на телевизији која је деценијама неговала овај жанр. Недостају нам топлина, осмех, опуштање... Неопходна лековита доза доброг расположења после напорног дана. Фали нам породично окупљање и дељење ТВ садржаја са најмлађима... А да нас не буде срамота због оног што се дешава на ТВ екрану. Успех и гледаност „Радио Милеве” требало би да буде апел ТВ прегаоцима да стварају програм за којим вапимо, садржај који нас неће постидети, који ће нас опустити, који ће нам донети преко потребну ведрину, који ће окупити крај малог екрана и оне у селу, и у граду... И високообразоване, и ратаре... И докторе, и трактористе... То је телевизија некада била... И требало би јој се вратити! Репризе „Камионџија” и „Балкан експреса” су нас подсетиле на то! Протерајте ријалити јутарње програме, шљокице, трбушне плесове, нападну шминку, ботоксе, силиконе, лелекање и запомагање са ТВ... Протерајте квазизвезде! Вратите нам лепу емоцију и осећај да смо, пре свега, људи! И да има у нама и емпатије, и љубави, и бриге за комшију и ближњег... И да није крај света! Мрачњаштво и „ибарску” естетику поставите тамо где јој је и место. Без дурења, молим!