Чувар нашег „Магазина”

Ба­ва­ни­ште – Мо­жда Ба­ва­ни­шта­нац Жи­ва Пе­тро­вић не би на­ба­вио пр­ви број „По­ли­ти­ке” да се у ње­му ни­је на­шла вест о „бу­ни” ко­ју је ов­да­шњи жи­ваљ по­ди­гао про­тив аустро-угар­ске вла­сти. Та­ко је нај­ста­ри­ји днев­ни лист у Ср­би­ји, ко­ји да­нас сла­ви 119. ро­ђен­дан, сти­гао у не та­ко уда­ље­ну про­вин­ци­ју, да­нас у Ули­цу Жар­ка Зре­ња­ни­на на бро­ју два. Ту и са­да, у нај­ста­ри­јој ку­ћи у се­лу, не­ко­ли­ко да­на у не­де­љи бо­ра­ви Сте­ван Уро­шев, унук пр­вог чи­та­о­ца „По­ли­ти­ке” у Ба­ва­ни­шту. Он при­ча ка­ко је по­ро­ди­ца Пе­тро­вић, Ко­ша­рић, Уро­шев има­ла пр­ви штам­па­ни број из 1904. го­ди­не, да би се у њи­хо­вој ку­ћи „По­ли­ти­ка” на­да­ље ку­по­ва­ла сва­ко­днев­но. Чи­тао ју је де­да, ње­го­ве три ћер­ке и син, сви фа­кул­тет­ски обра­зо­ва­ни.

– Ипак нај­ви­ше пам­тим мо­ју ба­бу Ђур­ђев­ку ка­ко ли­ста ве­ли­ку но­ви­ну и иш­чи­та­ва је од пр­ве стра­ни­це до огла­са, вр­ло де­таљ­но. Би­ло је то вре­ме ка­да је штам­па ов­де сла­бо сти­за­ла, па су код нас до­ла­зи­ли свр­ше­ни уче­ни­ци да се оба­ве­сте о об­ја­вље­ним кон­кур­си­ма за по­сао, а он­да је се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка у Ба­ва­ни­ште на на­шу адре­су сти­гао и но­ви­нар „По­ли­ти­ке”. Ба­ба Ђур­ђев­ка је да­ла ин­тер­вју као вер­ни чи­та­лац и до­би­ла го­ди­шњу прет­пла­ту, па је по­штар на­да­ље сва­ко­га да­на до­но­сио но­ви­ну адре­си­ра­ну на ње­но име. Тра­ди­ци­ју је на­ста­вио мој отац, ја сам чи­тао „Тем­по”, мај­ка „Ба­зар”, та­ко да смо по­кри­ва­ли сва ин­те­ре­со­ва­ња – при­ча Сте­ван Уро­шев, ко­ји наш лист не­де­љом и да­ље ку­пу­је на тра­фи­ци и на­ста­вља­ју­ћи по­ро­дич­ну тра­ди­ци­ју чу­ва „Ма­га­зин” од пр­вог бро­ја. Та­ко се по­сло­жи­ло на сто­ти­не при­ме­ра­ка „По­ли­ти­ки­ног” до­дат­ка, ко­ји у Сте­ва­но­вом до­му има­ју по­себ­но ме­сто.

– Не­дељ­ну „По­ли­ти­ку” сам чи­тао са на­ро­чи­том па­жњом, јер је би­ла по­ја­ча­на сед­мич­ним пре­гле­дом спорт­ских до­га­ђа­ја, а тач­но се се­ћам ка­ко је пре 25 го­ди­на иза­шао и до­да­так „Ма­га­зин”, ко­ји је про­чи­тан „од а до ш”. Ја уства­ри „Ма­га­зин” од­у­век до­жи­вља­вам као по­себ­ну но­ви­ну „за сва­ко­га по­не­што”, од ре­це­па­та, мо­де и уре­ђе­ња ку­ће за мај­ку, пре­ко пу­то­ва­ња и са­ве­та за здра­вље, мно­го то­га се да са­зна­ти. При­че о „ма­лим” љу­ди­ма, ста­рим за­на­ти­ма, за­ни­мљи­во­сти­ма, исто­ри­ји, до­бри тек­сто­ви и ле­па фо­то­гра­фи­ја, то је оно због че­га се чу­ва. Зна­ло се кад год и где год да сам на пу­ту оба­ве­зно ја­вим не­ком да ми га ку­пи, а раз­ми­шљам и да га уко­ри­чим, јер је то от­ме­на но­ви­на, не­што вред­но, че­му се мо­гу вра­ти­ти, да од­мо­рим од сва­ко­днев­них те­ма – на­по­ми­ње Уро­шев, за ког је, до­да­је, на­ша но­ви­на би­ла и оста­ла но­ви­на ко­ја об­у­хва­та гро ин­те­ре­со­ва­ња љу­ди, ка­кве у ста­рој Ју­го­сла­ви­ји ни­је би­ло. Од оних је, ка­же, што ако о не­че­му ни­је про­чи­тао, као да се ни­је ни де­си­ло. Во­лео је ра­ни­је да „По­ли­ти­ку” ра­ши­ри, ли­ста, под­ву­че ако му је не­што бит­но, а не­ка­да текст про­чи­та и два пу­та. Ипак, да­нас је вид ма­ло по­пу­стио, те је ви­ше окре­нут елек­трон­ском из­да­њу.

– За ме­не је „По­ли­ти­ка” би­ла и оста­ла озбиљ­на ин­фор­ма­тив­на но­ви­на, иако увек бла­го на­кло­ње­на вла­сти­ма, али ипак нај­ре­ал­ни­ја. Ње­них 119 го­ди­на, је­су ге­не­ра­ци­је ко­је су учи­ле да чи­та­ју и од­ра­ста­ле на ње­ним стра­ни­ца­ма и вр­хун­ским до­да­ци­ма, и ту јој не мо­же при­ћи бу­ле­вар­ска штам­па. Мо­рам да ка­жем да је од­и­гра­ла и ва­жну уло­гу за овај крај ко­ји је остао без сво­јих гла­си­ла. До­пи­сник из Пан­че­ва, Ми­о­драг Ша­шић, био је до­а­јен но­ви­нар­ства и из­ве­шта­вао је ду­же од две де­це­ни­је, па смо че­сто са­мо у „По­ли­ти­ци” мо­гли да про­чи­та­мо шта се ов­де де­ша­ва. До­пи­снич­ка мре­жа је ве­ли­ко бо­гат­ство и да­нас, јер жи­вот ни­је са­мо на бе­о­град­ским Те­ра­зи­ја­ма, а има­ти чо­ве­ка на те­ре­ну је не­за­мен­љи­во. Овај крај има то­ли­ко те­ма да сам ми­шље­ња да би тре­ба­ло да има јед­ну сво­ју стра­ни­цу, што је, све­стан сам, не­ре­ал­но. Даo би се­би сло­бо­ду да „По­ли­ти­ци” че­сти­там 119. ро­ђен­дан, из ку­ће у ко­јој су све ге­не­ра­ци­је на њој вас­пи­та­ва­не – ка­же вер­ни чи­та­лац Сте­ван Уро­шев.