Важно је победити

Древни олимпијски слоган „Важно је учествовати” све више губи смисао и постаје празна флоскула. Данас, а то су показале управо завршене пекиншке Олимпијске игре, победа, освајање медаље, посебно оне најсјајније, постаје императив. Они који се домогну трона пред милијардама посматрача широм света постају полубогови, њима се подастиру „црвени теписи”, они се славе. Постају националне иконе, хероји модерног доба. Остали су ту да буду декор, да увеличају славље и, потом, брзо оду у заборав.

Олимпијске игре данас су поприште борбе нација за спортску доминацију, која није само питање надметања ко ће бити бржи, јачи, бољи. То је својеврстан полигон за пропаганду система вредности једне земље. Зар бесомучна борба за освајање што више медаља, по могућности златних, није најбољи доказ?

Посебно велике земље олимпијске игре виде као прилику за потврду своје доминације у свету. И ту се више не бирају средства, питање на који начин и по коју цену потиснуто је у други план, важно је – победити. Ако си први, онда си и највећи, ако си, рецимо, 45, као земља мало вредиш, остају ти бриге, анализе националног неуспеха. Права трагедија…

Олимпијске игре све више постају својеврсна „холивудска представа”, не само по величанственим сликама церемонија отварања и затварања, где се, опет, показују невероватна умећа људи и достигнућа савремене технике, већ и по промоцији победника.

Можда је најбољи пример освајач осам златних медаља у пливачким такмичењима Американац Мајкл Фелпс. Битка за његово осмо злато је добијена, али, по свему, ван базена. Великој нацији је потребно самопотврђивање, потребан јој је нови Рамбо, нови терминатор, Сталоне, Шварценегер, било ко, ко ће да покаже „ми смо најбољи”, „нема нам равна”.

На другој страни, најмногољуднија нација, организатор Игара, није пропустила прилику да оствари нешто што се сматрало за немогуће. Да за мање од деценије достигне врх чак и у спортовима који се доскора уопште нису упражњавали у Кини!

А где су ту остале нације? Некадашње велесиле, попут Немачке, Финске, Француске, Британије, па и Русије, морају се задовољити „мрвицама” с олимпијске трпезе.

Част бране заиста надарени, попут правог јунака ових Игара Јамајчанина Јусијана Болта, човека који је просто збрисао плејаду америчких спринтера на свим кратким атлетским дистанцама, уз то поставивши три светска рекорда који ће тешко бити надмашени у скоријој будућности. Он је, уз исто тако неприкосновене афричке дугопругаше, нада осталом свету да се, ипак, може ухватити укоштац с великим нацијама, супротставити им се и надмашити их чак. Они, у ствари, дају смисао савременим надметањима, без њих би то биле светске изложбе унапред познатих националних достигнућа, свакако оних најбогатијих и најмоћнијих.

Због тога је Болт прави краљ овог спортског времена и нико други. Он је и нада да се може остварити оно што се чини немогуће.

И због тога више није важно учествовати, важно је победити.

Они који другачије мисле налазе се испод горе поменутог 45. места…