Бронза у коферу препуном проблема

Од извештача „Журнала”

Пекинг, 25. августа – Ватерполисти су на крају, и поред свега, одрадили свој део посла. Бронзана медаља у никад јачој конкуренцији с кофером пуним проблема је мелем на релативно просечна издања на олимпијском турниру.

Као што је и селектор Дејан Удовичић рекао игра са доста осцилација коштала нас је још већег успеха:

– Током читавог турнира смо се тражили. У томе нисмо увек успевали, али је на крају добро испало. Зацртали смо као циљ медаљу. Успели смо да је једини освојимо на сва три овогодишња такмичења. Не памтим да је било напорније. Уигравали смо се и освојили Светску лигу, у Малаги на познат начин изгубили у финалу на Европском првенству и сада у Пекингу стигли до трећег места. Морамо да будемо задовољни, али далеко од тога да мислимо да је све мед и млеко. Наш ватерполо чека велики посао.

Игре су заиста биле по принципу топло-хладно. Две одличне утакмице (Шпанија и Црна Гора), два дебакла (Хрватска и САД у полуфиналу), оно између око просека. Са таквим издањем бронза је пуна капа.

У финалу су играли заиста тимови који су највише показали. Мађари силно иснпирисани да забележе трећи узастопни тријумф. Један реми с Црном Гором, остало победе. Американци најпријатније изненађење. Победили су и Хрватску и Србију.

– На крају је, ипак, све било реално, – закључак је Удовичића.

Играчи су, такође, имали разлога за задовољство. Прославили су бронзу на свој начин, дан провели у шетњи, шопингу и увече кренули за Београд. У одлучујућим мечевима играли су без четворице стандардних играча који су почели сезону. Икодиновића, Никића, Шапића и Шефика из добро познатих разлога.

– Имали смо састанак. Било смо свесни ситуације. Ми, старији, хтели смо да младима помогнемо да освоје медаљу. И наш је циљ био да се опростимо на такав начин. Драго ми је што смо у томе успели, – понављао је легендарни капитен Владимир Вујасиновић.

Капитен је био она карика у ланцу која је против Црне Горе држала апсолутно све под контролом. Ниједног тренутка се није губила глава, чак ни када је број расположивих снага због три личне био сведен на минимум.

– Успели смо и то је најважније, – рекао је Вујасиновић.

Дејан Савић је своју последњу, 444.утакмицу за репрезентацију одиграо најбоље. Постигао је два поготка која су срушила снове европског првака. Шалио се на крају да размишља о Лондону. Реалност је другачија:

- Готово је. Драго ми је да се све завршило на овакав начин. Више нисмо могли.

Пун погодак селектора Удовичића је био Слободан Соро. С једним слабим даном – против САД (а ко га тада није имао) на најбољи начин је заменио Дениса Шефика. Без обзира какви буду планови нашег првог голмана Србија има двојицу изузетних чувара мреже.

– Драга је медаља, посебно олимпијска. Остаће жал због утакмице против Америке, али и то је спорт, – рекао је Соро.

Вања Удовичић је вукао, понекад, у жељи да уради нешто још боље, био и брзоплет. Али његово сазревање као играча још траје. Његов гол против Шпаније потпуно је окренуо ситуацију у нашу корист.

– Већ сам досадан, али стално тврдим да смо ми себи најтежи противници. Ако се, да тако кажем, победимо проблема нема. У супротном дешаваће нам се ствари као против Хрвата и Американаца, – коментар је Удовичића.

Душко Пијетловић је и по речима Ратка Рудића потврдио велики напредак. С 12 голова је један од најефикаснијих центара.

Добрим радом у наредном периоду могао би коначно да постане прави наследник Виктора Јеленића.

Не треба заборавити константно добре игре, не само у Пекингу, већ током читавог лета Александра Ћирића. У одбрани као и увек: брз ,спретан, снажан... Овога пута много ангажованији у нападу, спреман да употреби помало заборављени ударац.

– Када се све сагледа задовољан сам. Нисам од оних који мисле да је бронза циљ, али каква је била ситуација и уз то освојит три медаље за једно лето, онда не може да се буде разочаран.

Филиповић и Прлаиновић су много желели, али у појединим тренуцима као да су осећали страх да покажу раскошан таленат. Меч против Црне Горе им је био најбољи на турниру и јасно је да колико сутра они морају да постану још важнији шрафови репрезентације.

Шапић и Шефик су, на жалост, остали запамћени више по међусобном обрачуну и о томе ће се изјаснити одговорни у ВСС.

Гоцић, Рађен и Пековић су дали све од себе, борбеност није изостајала. И они су, међутим, били разапети између жеља и тренутних могућности.

Пред ВСС је сада озбиљан задатак. Потпуна анализа ствари, не само инцидента. Хоће ли Совровић због других обавеза остати на месту председника, каква ће бити кадровска структура, хоће ли се јачати стручни кадар у комплетном савезу?

Ватерполо у Србији нема људе, клубове, већи број потребних тренера. О базенима да и не говоримо. Има само медаље репрезентације, али од њих не може вечито да се живи.

Ако уз Вујасиновића, Савића и Икодиновића национална селекција остане без још неког аса био би то тешко надокнадив ударац. Већ сам одлазак велике тројке је огроман хендикеп, јер у овом тренутку не постоје адекватна решења. Постоји само рад, огроман у сваком погледу.

Ако су великани нашег ватерпола оно што знају углавно креирали на чувеним припремама у Мајданпеку 1997. онда би морао и Дејан Удовичић да тражи свој тим за свој Мајданпек. Наравно уз жељу да сви други сегменти буду бољи него данас, односно да се пред државом стање у ватерполу представи као озбиљан проблем.

Потпуно је јасно да за играче који напуштају репрезентацију (Вујасиновић и Савић) или који су завршили каријеру (Икодиновић) морају да се пронађу адекватна места у организацији. Истина Вујасиновић је везан за игре у Партизану, Савић у руској Синтези, а Икодиновић ће имати дуготрајну, али, уверени смо, успешну терапију.

Вујасиновић је најближи функцији у савезу. Да ли директорска, да ли стручна, друго је питање. По неким најавама би могао да преузме и функцију председника Стручног савета и да уз сарадњу с тимом који изабере крене у ревитализацију ватерпола. Огроман посао, али увек је био озбиљан, радан, гладан победа. То нам сада треба.

Ако се определи за нешто друго треба одмах да му се изађе у сусрет. Јер његов углед као играча мора сада да се потврди и угледом спортског радника, а када се чује да је неко и нешто у савезу, онда ни другима неће бити свеједно.

Поједине земље, пре свих Црна Гора, имају озбиљне намере да ангажују репрезентативце из других земаља да би још више ојачали своје ионако јаке позиције. Имају новац, јаке клубове и то нија ништа необично.

Због слабости у српском ватерполу у смислу јаких клубова и такмичења на мети су баш наши играчи. Још раније је у неким комбинацијама био Шефик, а сада је рукавица бачена свима који би могли да буду заинтересовани.

Такав потез спортских ривала је разумљив, али исто тако мора да изазове и одређени одбрамбени механизам српског савеза. Јер репрезентативци су у овом тренутку, а тако је, на жалост, дуги низ година једина врхунска вредност ВСС. Уколико не виде да се нешто мења набоље зашто би се одрекли понуда из других земаља, посебно када имају одређену тежину и у новцу и у непокретној имовини.

------------------------------------------------------------------- 

Мрља с прилозима од туче

Обрачун стубова репрезентације Шапића и Шефика отворио низ умесних и неумесних питања, али ВСС у сваком случају мора да одговори на њих

Од извештача „Журнала”

Пекинг, 25. августа – Наравно да туча између Шефика и Шапића није могла да се сакрије. Овај потез изазвао је низ информација о катастрофалним односима у репрезентацији, бројним инцидентима у ранијем периоду, подели на кланове. Помињу се Вујасиновић и Шапић као вође супротних табора.

Атмосфера у екипи је годинама иста. Некада су се више дружили једни, некада други. Младалачке сујете, другачији погледи су нервозу некада дизали до невероватних граница. Резултати су, међутим, показивали супротно. Управо ове године су Шапић и Вујасиновић стално били заједно жељни успеха.

О томе како ће се последњи сукоб одразити на будућност репрезентације нека размишљају одговорни у савезу и селектор Удовичић. Мрља је огромна, а када се инциденту почну још стављати прилози онда добија невероватне размере.

Неспретно саопштење је изазвало и штету и подсмех. Уместо да је одмах суспендовало учеснике, послало их кући, измишљене су степенице које нису донеле добро ниједном од двојице асова.

Признао је то и Совровић, индиректно и Шапић и Шефик који су, истина незванично, рекли да се све догодило и да ће о томе причати када буде било време. Међутим, своје мишљење имају и остали играчи које ће, сигурно, селектор и руководство морати да саслушају.

Инцидент овакве врсте није карактеристичан за ватерполисте. Било их је у другим спортовима, али иза затворених врата. Сада је било све јавно пред очима наших спортиста који су са прозора гледали шта се догађа.

Штета је учињена. Не сме да буде сакривена, за њу мора да се плати. Како ,колико и на који начин нека о томе решавају у ВСС.

– Догодило се како је написано. О томе ћемо јавно да разговарамо, али да прославимо медаљу, – поручио је преко медија Шапић.

Денис Шефик такође није био оран за причу:

– Морало је да се догоди, – само је неслужбено рекао.

Совровић је био дипломата:

– Не бежимо од проблема, али немојте да журимо. Врло брзо ћемо о свему да разговарамо, можда током недеље.

Постоје дисциплински правилници и треба да се примене. Не само због ружног догађаја, већ и због будућих дешавања.