Повратак краља на трон

Историја је чекала Новака Ђоковића у Мелбурну. Он јој је пришао, зграбио је за руку, најавивши јој нови рандеву. Где је граница Нолетове игре, то зна само он сам, то је његова лична ствар, јер је лаконском победом против Грка Стефаноса Циципаса у три сета у Мелбурну и са 22 освојена гренд слема укупно, достигао Рафаела Надала у ривалству које обележава не само тенис већ и читав свет, заробљен у глобалној ратној анксиозности, далеко ван тениских линија које означавају „аут”.

Мелбурн, Аустралија и читава планета клањају се тениском краљу, иако је прошле године Новак протеран из Аустралије, после мучног боравка у казамату за мигранте, судске борбе и одлуке бившег аустралијског министра за миграције да га протера. Свакога би та нељудска одлука сломила, нарочито после наредних забрана да се Новак такмичи на гренд слемовима током пандемије, али он не само да није марио за то већ је, државши се својих уверења, наставио да се бори.

У Мелбурну се ове наше зиме и њиховог, аустралијског лета, видело да Ђоковић не игра против свих осталих, већ против самога себе и својих демона, грабећи ка статусу једног од највећих спортиста у историји, раме уз раме са Мухамедом Алијем и Дијегом Армандом Марадоном, бунтовницима који су постали глобалне иконе слободе.

Суочен са очигледном неправдом и покушајем да се заустави на свом путу који је зацртао – још као жгољавко у кампу Јелене Генчић, а затим и магичној школи тениса Николе Пилића – да му историја побегне тако да је никада не шчепа, Новак је у Мелбурну, освојивши турнир десети пут, приморао свет да му призна: Да, Новаче, ти си највећи! То му је рекао Циципас на свечаној додели трофеја, то му је већ од почетка турнира неформално признао актуелни премијер Аустралије Ентони Албаниз, који је гледао његове мечеве, чак и не скривајући да покушава да спере прошлогодишњу љагу са своје земље, чији је Новак тениски краљ. Сећа ли се ико некадашњег аустралијског премијера Скота Морисона, који је са толико страсти водио кампању против Новака, одлучујући да га затвори, да му суди, потом га депортује и забрани му да се такмичи, да је та кампања много више подсећала на политичку и идеолошку, него на спортску. То је Нолету на свој начин признао и Бил Гејтс, један од најбогатијих људи на свету, који је очигледно на турниру био наклоњен Ђоковићу. Бил је човек о којем Срби често плету теорије завере, многи га сматрају најмоћнијим човеком на свету и играчем који плете конце из сенке, али је у преломним тренуцима за Новака његова појава у Мелбурн парку била драгоцена, нарочито за многе медије и део западне јавности који су неправедно прикачили Нолету титулу антиваксера. Хвала Биле, спортски од тебе!

Још када се као Арсен Лупен ушуњао у тениски монденски свет, оличен у дуополу величанствених играча, Роџера Федерера и Рафаела Надала, покравши им драгуље и одневши је у велику канцеларију свога оца Срђана Ђоковића, који их чува као највеће благо светског спорта, Новак је пореметио устаљене законе транснационалног капитала и тржишта. Једноставно је, он долази из мале земље, стасао је у доба рата и санкција, тренирао је на дну испражњеног базена, и све би било тако бајковито, да није реч о остварењу сна, али српског. Није Новак пропустио то да каже, узимајући десети трофеј из Мелбурна – да и он и Циципас долазе из малих земаља.

Зато његова епопеја поприма размере идеолошког преврата, иако то Ноле најмање жели и за то није крив, као што, уосталом, за то није крив ни Стефанос. Није случајно Ноле поручио деци широм света да сањају о својим циљевима, јер ако довољно снажно нешто желите, сањате и верујете у себе, то ће се и остварити. Новак је показао да је могуће постати највећи, иако потичете из државе осуђене да буде једва видљива тачкица на запаљивом атласу света.

Због тога његове игре на највећим турнирима подсећају на герилске, због тога је, када навијају против њега на највећим гренд слемовима, убедио себе да узвикују његово име, иако сви остали чувају Рафино, Роџерово и било кога другога. Зато у њему има толико шарма и беса који излива, јер глобални медији ће увек пронаћи нешто, како би начели његову гвоздену ауру коју је, као заштитни оклоп, подигао око себе. Понекад је то симулирање повреде, или је то његов отац, који се сликао са руским навијачима, присталицама Владимира Путина, па је овог, аустралијског лета, Новак имао проблема не само са задњом већ и са почасном ложом. Из ње је отеран Срђан Ђоковић.

Срђан је навикао да се кола сломе на њему и то подноси као сваки отац, јер га је неколико пута из ложе истеривао и Ноле лично. Срђан му то не замера, покупи се и оде. Ђоковићи су били са једне и са друге стране живота, али познају обе стране новца: живот када немаш ништа и живот када имаш све. Суочавали су се са правдом и неправдом, знајући у какву се авантуру упуштају.

Због драконске казне, када је дисквалификован са Ју-ес опена 2020. године, у тренуцима када је већ могао да освоји највећи број гренд слемова, Новак се труди да више не потискује емоције и зато упадљиво често виче на своју ложу, а после одласка једног од његових створитеља Маријана Вајде, улогу упијача на себе прима Горан Иванишевић. Додуше, Вајда се далеко боље сналазио, на Горану се види да је збуњен и да не зна шта ће са собом, а камоли са Нолетом, врпољећи се у ложи. Ноле то чини свесно, јер Дијана и Срђан Ђоковић су ми говорили да, од када игра, Ноле увек посматра публику и памти свако лице на трибинама. Нарочито прати дешавања у свом боксу, чује сваки шум и глас, анализира сваки покрет.

На вимблдонској трави, шљаци Ролан Гароса и врелим бетонима Њујорка и Мелбурна, Новак Ђоковић је најусамљенији човек на свету, нарочито када се играју маратонски мечеви у пет исцрпљујућих сетова. Тада Ноле тражи комуникацију, савете, поглед, било шта, а када осећа да треба да убаци игру у највећу брзину, онда свесно провоцира свој штаб, падају и жестоке псовке како би енергију усмерио у убитачне форхенде и бекенде.

Да, зато се после победе над Циципасом, најусамљенији човек на свету једноставно  сломио. Потрчао је ка својој ложи, легао и заплакао. Његова мајка Дијана зна зашто, она му је годинама, док нису скупили новац од спонзора, мазала кремом жуљеве и бдела над њим. На терену бескрупулозни терминатор са контролом ума која ужасава противнике, заправо је у бити остао дечак, очајнички жељан љубави и пажње која на терену не постоји. Ако је тамо покаже, биће поражен.

Ђоковић је Циципаса победио рутински, чекајући га у другом и трећем сету на тај-брејку, где је неприкосновен и непобедив, када чини чуда чистом снагом воље, која се чини роботизованом. Али, када се меч заврши, долази до великог пражњења. Терминатор се одједном претвара у мамину мазу, то траје минут или два, а затим следи улога неприкосновеног господара светског спорта.

За то време, док се Ноле прибрао и поручио да ће освајати и наредне гренд слемове, против било кога, у неком од хотелских апартмана у близини, протерани Срђан Ђоковић одврнуо је из великог транзистора, који је купио у Паризу, народњачки класик Добривоја Топаловића „Косили смо сено”. Не очекујте од Срђана Ђоковића да слави уз џез.

Током последњег финала у Вимблдону који је Новак освојио, тата Ђоковић није гледао меч, већ је сео у аутомобил, била је неподношљива јулска врућина у Београду, а затим је бесциљно возио балканском метрополом и предграђима којима давно није пролазио, чекајући клицања са прозора солитера и дечаке који су истрчали на улице.

Спортски свет ће тек сада експлодирати, јер се игра наставља. Новака, поново званично првог тенисера света, чека Ролан Гарос и шпански див Рафаел Надал. Обојица са истим бројем гренд слемова, кренуће у нови двобој. Не сумњам да ће се Рафа волшебно опоравити од повреде, јер улози постају све већи, спонзори неће жалити новца, телевизијска права ће достићи невероватне износе, а гледаоци у Паризу и остали, широм света, чекаће коначни обрачун. Али, шоу мора да се настави, јер после Париза следи Вимблдон, а како смо у 2023. проклетој години, ваљда ће велики схватити да је далеко паметније гледати тениски, а не светски рат.

Новак Ђоковић је зато потребнији свету него икада! Али, да би остао највећи, потребан му је Рафаел Надал са друге стране мреже. Или можда неко од клинаца, који сањају да ће постати број један.