Црвени сутон над Кубом

Када у Србији, услед вештачких несташица, на само неколико дана на рафовима нема шећера, уља или млека, нервоза достигне размере „револуције”. Али када у Хавани Кубанац као месечно следовање добије седам јаја по члану породице, једно пиле, три килограма пиринча и неколико земички, на револуцију се не помишља, јер им је преко главе. Да ствар буде још гора, не дижу је ни када нема тоалет-папира, иако је он овде дефицитарна роба. У Хавани не може да се купи. Свидело се ово некоме или не, управо је ово свакодневица оних који су се овде родили, али и туриста који хоће да виде како живе просечни Кубанци у комунизму 21. века.

Да ову земљу не чине само прелепе плаже Варадера, Тринидада и Карипско море увериће се сви они који уместо хотела изаберу приватни смештај (попут нашег новинара) у хаванским старим кућама из предреволуционарног периода (касама). Куће немају прозоре или ако их случајно имају онда су заковани. Врата су једина кроз која пролази дневно светло. Пракса је да за цео спрат у згради постоји само један тоалет, а ту може да живи и до пет породица.

Томпуси и редови пред продавницама

У непосредном комшилуку сусрећу се Кубанци који, да не би остали гладни, како знају и умеју морају да дођу до долара и евра, јер за пезосе, колико их обично имају, тешко шта могу да купе. Зато на улици откупљују евре и доларе од странаца, не би ли се основним намирницама снабдели у посебним радњама које их за страну валуту продају. Званични курс нижи је за 30 одсто од црног, тако да се за 100 евра на улици добије хрпа новчаница од које се човек уплаши, а која ће бити довољна за, рецимо, пет дана комотног боравка, који подразумева оброке у пристојним ресторанима, коктеле и такси вожње.

На црно може да се пазари готово све. Од томпуса до картице за мобилни телефон. Под условом да имате свог човека који ће да обезбеди праву, а не фејк робу. Свакодневна слика дугачких редова пред бакалницама само је првих дана изненађење за туристе. Такве сцене на улици значе да је стигао нови контигент хране, обично пиринча или пасуља. На импровизованим уличним тезгама може да се пазари и покоја кифла, уз упозорење на табли „ово је скупа роба”. Млека има у праху, понекад. У радњама где само Кубанци могу да купују конзерва рибе продаје се за десетак динара. Свеже кокосово млеко на улици кошта 80 динара, а њихова највиша примања не прелазе 40 долара месечно. Имају их малобројни срећници који су, рецимо, добили посао у неком од хотела.

Понуда сапуна и остале хемије више је него скромна. Шампон кошта око 300 динара, због чега ће свака газдарица код које се одседне замолити госта да јој остави преостали сапун, каладонт или дезодоранс. Они који не могу да дају 300 динара имају посебне радње за хигијену где се шампон точи и продаје на милилитре. Па колико купите, толико платите – 10, 20, 50 милилитара. Флаширану воду странцима продају за 300 динара. И ту једино нема ценкања, јер она из славине није за пиће…

Пекаре постоје, али у њима нема пецива, баш као ни лекова у апотекама. Уместо хлеба у ресторанима који обилују свежом рибом, послужиће пре пиринач јер брашно стиже на кашичицу. Уочи грегоријанског Божића, као изненађење, на улицама Хаване могао се видети и понеки продавац живих јагањаца. У ноћи 31. децембра Кубанци на славље позивају пролазнике на своје скромне кућне прославе. Оно што их сигурно издваја од осталих јесте музика и песма на којима им многи могу позавидети. 

За разлику од српских комуниста који су забрањивали религију и славе, овдашњи допуштају све, јер је сиротиња толика да им не треба још једна главобоља. Религија се третира као лична ствар и државу практично не занима. Туристичка атракција Хаване – вожња олдтајмерима јесте изазов за оне који долазе из белог света где су хибридни и аутомобили на струју хит. Међутим, возачи ових старих америчких лађа имају много главобоља, јер уз честе кварове и недостатак резервних делова тешко долазе и до горива. Бензинске пумпе су реткост. Ауто-путеви су празни, иако имају по три и четири траке. Пре ће се на асфалту видети коњска запрега, него аутомобил. Куба се горивом снабдева махом из Венецуеле за коју Кубанци са жаљењем кажу да је сиромашнија од њихове домовине.

Маникир за туристе

Када туриста на улици у центру Хаване види жртвовану кокошку, треба да зна да је паганство овде и даље присутно. Старе Кубанке с томпусом наплаћују сликање, уз шта се пружа могућност и да туристи прочитају судбину с длана или из карата. Упркос свему, Кубанци су насмејани, гостољубиви, предусретљиви, лепо миришу и сређују се. Жене су и у оваквим околностима нашле начин да нешто мало зараде. На сваких 300 метара, како у Хавани тако и у Тринидаду, наћи ће се по један маникир где Кубанке, али и туристкиње из белог света неретко улазе да се улепшавају. Туристкиње које су одлучиле да промене барем боју ноктију кажу да се заправо ради о лакирању ноктију разним шљокицама. Али, делује лепо.  

Они који не могу без интернета овде неће дуго издржати јер, све и када се купи картица која на црно кошта 20 евра и дилер је намести на лицу места, мреже вероватно неће бити. Зато је Куба рај за оне који би да се од 21. века одморе.