Аги, сам до коске

ИНТЕРВЈУ
Београдска премијера новог домаћег играног филма "Аги и Ема" Милутина Петровића биће одржана 21. октобра у Дому синдиката, у оквиру Дечјег филмског фестивала.

У екранизацији истоименог романа Игора Коларова, редитељ, сценариста, продуцент и монтажер Милутин Петровић (аутор филмова "Земља истине, љубави и слободе" и "Југ југоисток") слика бескрајни свет дечје маште који мами осмехе.

Филм за децу "Аги и Ема" приказан је прошле недеље на отварању 12. дечјег филмског фестивала у Шлингелу у Немачкој, очекују га учешћа на фестивалима у Индији и Аустрији, а позиви пристижу и даље.

Шта Вас је привукло роману "Аги и Ема"?

Када сам прочитао ту невелику књигу личила ми је на оне Антоана Сент Егзиперија, и била је некако потпуно незаштићена од могућих напада. Данас, у овој џунгли, ретко ко поставља ствари на место које је изложено могућим ударцима и увредама. Ако их и постави, онда то уметничко дело мора да буде у неком кунг-фу положају, цинично и спремно за тучу. Роман Игора Коларова је, међутим, књига коју сваки грубијан може да нападне како год хоће и она се неће бранити, али јој нико не може ништа. Пожелео сам да имам исти такав филм.

Може ли се, уопште, одговорити на питање – зашто у Србији нема домаћих филмова за децу?

Не знам. Не размишљам у категоријама: Србија има филмове, нема филмове, има биоскопе, нема биоскопе. Васпитаван сам старински, сходно томе сам глупо романтичан и још увек мислим да су филмови нешто што има везе са неким важним стварима и питањима са оне стране. О тим озбиљним "друштвеним" питањима треба питати оне по управним одборима и комисијама.

У филму приказујете да родитељи често не обраћају довољно пажње на децу? Како то променити?

Колико год се трудио да будеш забаван родитељ, у одрастању детета дође тренутак када си му глуп и досадан. Колико год се трудио да избалансираш количину и врсту пажње, нећеш успети. Дете ће увек имати осећај презаштићености или запостављености. "Аги и Ема" је прича о скоро мистичном начину на који дете учи како да буде само, како се после детињства увек помало буде сам у животу. У америчком филму "Сам у кући" клинац је грешком родитеља остао сам у кући, а Аги је сам самцијат, "сам до коске", како су сами сви људи или нису, о чему се и говори у филму. Постоји и та социјална прича о савременим породицама, али то мени није било много важно.

Чиме Вас је "купио" Стефан Лазаревић да баш њега изаберете за лик Агија, и да ли је Милена Дравић била први и једини избор за лик Еме?

То је био напоран и педантан рад. Од неколико стотина дечака издвојили смо тридесетак, па седморицу. На крају, било је скоро немогуће изабрати међу последњом тројицом. Стефан је био сладак и нежан као Аги, а бистар и сналажљив као неко са ким можеш да радиш неколико месеци по киши и мразу. Ема у роману има 82 године, али сам се, скоро против сценарија, баш наврзaо да је глуми Милена Дравић. Наш договор је био да је Ема, у ствари, Пипи Дуга Чарапа, педесет година касније. Милена поседује велику тајну филмске глуме која од обичних глумаца прави филмске звезде. Радећи са њом покушао сам да украдем бар нешто од те тајне и схватим је, али знам колико и пре филма. Дакле, ништа. Зашто некога воли камера на такав начин остаће тајна Милене Дравић, Мерлинке или Делона.

Једноставним средствима приказали сте свет дечје маште. По Вашем филму, чини се, да данас нису баш неопходни, широм света популарни чаробњаци, змајеви и "померенији" светови?

Јесте, највеће чудо смо ми. Чаробно је и магично то што постоји нас неколико милијарди, а сви смо различити. Сваки најлуђи и најфантастичнији свет је увек направљен техником колажа. Одсечеш главу прасета и ноге жирафе, па натакнеш рогове гнуа и мислиш да си маштовит, а само дрпишеш од већ створеног. Не волим што људи данас толико воле егзотично. Ја волим обичне, ружњикаве псе и дворишне мачке, а не неке чудне врсте. У савременим дечијим филмовима покушавају да буду све необичнији и маштовитији, а деца се и даље најбоље играју са малим домаћим мачетом.

У филму користите класичну музику коју је одабрао Иван Тасовац. Зашто баш класика у филму за децу?

Помислио сам да би ови кадрови уз себе трпели звуке Моцарта, Чајковског или Мусоргског... У ствари, "гађао" сам Бетовена, а онда ми је Иван Тасовац објаснио неке ствари. Мислим да није лоше да се деца у ово време сретну са том музиком. Ма колико се овде и сада мазохистички трудили да потценимо себе, ма колико нам се уступала једино концесија на Гучу, још увек имамо озбиљну везу са другим ставом неког клавирског концерта из 18. века. Док дете гледа филм, оно слуша Моцарта и осећа неке важне ствари. То је охрабрење и добра вест за коју мислим да је треба поделити са свима.

Како су Ваша деца реаговала на филм "Аги и Ема"? Да ли сте их консултовали током реализације филма?