Осмочлана екипа на важном задатку

Нови Сад – У тиму ватрогасаца-спасилаца који су из Новог Сада отишли у Турску, погођену ужасним земљотресом, са више хиљада мртвих и десетинама хиљада повређених, налазе се отац и син из новосадског насеља Руменка, Атила и Борис Варади.

Педесетчетворогодишњи Атила, уједно вођа ове екипе и најискуснији међу њима, повео је у мисију помоћи погођеном народу, поред свог двадесетседмогодишњег сина, још шесторицу људи из Ватрогасно-спасилачке бригаде у Новом Саду, посебно обучених за спасавање из рушевина.

Разоран земљотрес је потресао пределе на граници Турске и Сирије најпре рано изјутра у понедељак, 6. фебруара, око четири сата, а Србија је већ наредног дана послала у помоћ, како је саопштио МУП, два специјалистичка тима за спасавање из рушевина са 27 припадника, службеним псом, обученим за претрагу терена и комплетном опремом за пробијање, пресецање и електронску претрагу несталих лица.

Из Новог Сада су те вечери кренули на овај задатак и два рођена брата Драган и Павле Момиров. Са њима је и награђивани ватрогасац-спасилац Мили Радојевић, носилац плакете МУП-а за изузетну храброст коју је 2018. године добио за претходне акције и спасавање жене из пламена. Сви из осмочланог тима, како смо чули, срчани су професионалци, посвећени том хуманом послу спасавања људи из несрећа и катастрофа, каква је и ова у Турској.

Међу њима се тамо налази и Зиги, службени пас. Његов вођа је Мили Радојевић, који дуже време брине о том белгијском овчару, малинои, старом сада већ осам година. Пси су му страст и љубав, нека врста вентила да амортизује стрес, испричао је раније за наш лист. Код нас су овакви пси корисни и у потрагама у дубоким шумама, или ако неко лежи у пољу у несвести или седи повређен.

Спасилачки тим је на пут у Турску испратила и Весна Варади, супруга Атиле и Борисова мајка. Она је касније за „Политику” испричала да су јој се њих двојица јавила са ноћног лета и када су стигли у ову земљу.

– Засад је све у реду, што се тиче путовања. Син ми је слао поруке телефоном. Ту је и слика Истанбула ноћу, из авиона. Ми иначе имамо договор, кад су они на терену да ја не зовем, већ да се они мени јаве, када могу. Имали су прво лет до Истанбула, па још један. Сад су већ на другом аеродрому, прешли су у возило и кренули даље возилом ка неком месту, али не знам тачно назив – казала нам је ова жена.

Узнемирена је, како наводи, тиме што је део њене породице тамо, али и целом трагедијом у вези с којом покушава да сазна што више из медија.

– Јако ми је тешко, поготово што су обојица тамо, а не знам шта их чека. Психички сам се распала, целу ноћ гледам где иду и шта их чека. Страшно. Надам се да ће све то добро проћи, да ће се вратити живи и здрави. А ја сад чекам да ми се опет јаве. Притом су осећања помешана. Јако ми је тешко, али осећам и понос због њих двојице. Питала сам сина је л’ мора и он да иде, а он ми је казао: „Мама, ја то волим, то је мој посао” – каже мајка младог ватрогасца.

На пут су понели основну опрему за спасавање из рушевина, шатор и кревете на којима ће спавати, агрегат, алпинистичку опрему...

У Новом Саду, тим за спасавање из рушевина раније је обично вежбао у напуштеним, урушеним зградама, као што су биле Хладњача, или рушевине телевизије на Мишелуку, која је бомбардована 1999. године. Осим у несрећама, чланови тима ангажују се и у спасавању са Петроварадинске тврђаве, из бунара, рупа – после сваковрсних незгода.