У чијем интересу ради Курти

Од почетка рата у Украјини приштинска администрација предвођена Албином Куртијем и Вјосом Османи покушава да изгради и ојача своју међународну позицију на наративу да је Косово Украјина, а Србија Русија. Своју позицију су покушали да учврсте оптужујући Београд за дестабилизацију региона, односно да Москва преко Београда покушава да направи пометњу на западном Балкану, а да се Србија још једном представи као агресор. У томе им помажу регионални и други аналитичари који се баве нашим регионим, а који деле исти степен неразумевања промене међународних околности и регионалне политичке динамике.

Заједно с појединим иностраним медијима они само траже потврду својих унапред изграђених наратива о томе да је Србија агресор, а да су Срби мали Руси који једва чекају да започну сукоб на Балкану. Да сам на њиховом месту, прво бих се запитао да ли је Србији у интересу било да буде покретач сукоба или да учествује у сукобу на било који начин. Приштинска администрација врло добро зна да би увлачењем Србије у сукоб на Косову заправо креирали сукоб између Србије и НАТО-а. Замислите само колико би политичке непромишљености било потребно у Београду да се донесе било каква одлука која би Србију увукла у нове сукобе, рат, а онда и изолацију од света. Наравно, ту је и аргумент да Србија није увела санкције Русији, који служи као одличан темељ свима који желе да потврде тезу да је Србија продужена рука Русије на западном Балкану. Да ли је ико од ових аналитичара или политичара с Косова погледао бројке и видео куда Србија иде? Да ли Србија данас иде ка Москви или иде ка Западу? Да ли Србија данас своје везе јача с Вашингтоном или с Москвом?

Наравно, увек остављам отворен простор за дебату о искреним намерама за јачање партнерства с једнима и дистанцирањем од других, али свако ко прати српску спољну политику може да види да односи Србије и Русије не иду узлазном путањом. Тога је свесна и Москва и зато на перфидне начине покушава да подметне ногу Србији, а то пријатељи не раде. Свако ко је изучавао међународне односе зна да пријатељства у међународним односима не постоје, већ само интереси. Ако се некада деси да се интереси две земље поклапају, то и даље не значи да су они пријатељи јер се то стање већ сутра може променити.

Зато не искључујем ни могућност да Русија више не подржава Србију у УН по питању Косова јер јој то можда више неће бити у интересу. Исто као што је Русија радила у складу са својим интересима 1992. године, када је гласала за увођење санкција СР Југославији или када је Сергеј Лавров то исто урадио 1998. године. Србија данас треба да води политику искључиво у складу са својим интересима.

У тренутку када је Русија готово изолована од света, њој данас јесте потребна Србија како би је представила управо на начин на који је представљају Курти и Османи. Иако нема стварну моћ нити стратегију деловања на западном Балкану, Москва се труди да макар креира слику да се и даље нешто пита и да је способна да поремети односе у региону и да се постави као изазивач Запада на Балкану. Нерешено питање Косова је уједно и гаранција Москви да ни Београд ни Косово неће моћи да постану чланице ЕУ и НАТО. Додатно, Русија чека и да види шта ће бити с ратом у Украјини и какви ће се преговори водити једног дана тим поводом, односно да ли ће Русија моћи да извуче нешто за себе у трампу за решавање питања Косова.

Ако знамо да Београду не одговара никакав сукоб, а није ни у интересу Европске уније да добије још једно жариште док Американци не желе ни да чују за могућност сукоба, онда се поставља питање коме би одговарало да до сукоба дође. Ако једна страна стално креира тензије, провоцира, одбија да учествује у преговорима и противи се целом западном свету, онда не преостаје ништа друго него да мислимо да власт у Приштини жели да види дестабилизацију за коју би оптужила Србију. Друга страна, осим Приштине, којој би у интересу било да дође до неке дестабилизације и отварања још једног конфликта на европском тлу јесте Русија. На тај начин би се Русија приказала моћнијом него што јесте, а Србију би приказала као свог савезника иако Београду никако не би у интересу било да до сукоба дође.

Да је власт желела да произведе сукоб, тај сукоб би се већ десио. Курти је с друге стране изгубио поверење Запада, чак је успео да изазове толике фрустрације у западним администрацијама да се више на Приштину не гледа као на кредибилног саговорника у процесу дијалога. Док контрира Западу и одржава статус кво, а Србију покушава да увуче у сукоб са НАТО-ом, Албин Курти заправо (не)свесно служи интересима Москве. Сада је тренутак и да аналитичари који се баве нашим регионом ураде мало озбиљнију процену на који начин се поклапају интереси Куртија и Путина у региону и да ли ту постоји нека специјална веза. И западне дипломате свесне су вештачке позиције и наратива који је Курти креирао представљајући себе и Косово као жртву, а Србију као агресора.

Свет се променио, околности су нове, а српска позиција данас је далеко другачија од позиције из деведесетих година. Тога су више свесни они преко океана него они који живе на овим просторима јер не желе да напусте своје позиције жртве и добро учвршћене наративе које не планирају да мењају јер онда губе сврху свог деловања и постојања. Нове генерације не желе сукобе ни рат, а нису ни оптерећене ратном прошлошћу и зато ће упркос жељама појединаца преовладати мир.

Политиколог