Више од истине

Седим на плажи и читам у неким црногорским новинама о типу који се жестоко намерачио на поменути цитат из новог филма о Бетмену. У својој премудрости, која злочестом мени више личи на оптерећеност, аутор текста уочава (њему) јасну паралелу између мрачног витеза и Буша – народу треба привид, пожељно је лагати га и спроводити правду на бруталан начин, а истина је оличена у негативцу, психопати Џокеру који демаскира квазидобро и представља стварно лице човека, персонификовани ид.

Лаж се глорификује, народ је стока (вели критичар). Богме, што се мене и блиских ми људи тиче, филм брише сећање на последњих 20 одгледаних филмова, а Хиту Леџеру не гине Оскар, нажалост, постхумно. Но, једнако ми је фасцинантан поглед на свет изложен упоменутом чланку.

Да, народом се манипулише, поприлично одувек. Међутим,изгледа да добрим грађанима никад теже није падала ова спознаја него данас. Зашто? Зато што живимо у ери информација – идеалној дапретури сваког параноика-почетника преко руба. „Лудило је као гравитација: треба само мало гурнути...”, каже Џокер. То је то: наслућујући да се нека „грдна зајебанција” крије иза свега, данашњи човек креће у личноистраживање и анализирање датог, а дато му је више него икад. Зло се одлично досетило: ако хоћеш некога да држиш у комплетном незнању, поплави га информацијама. Не зна шта је тачно, рони све дубље и трипује да је све ближи, а онда рикну плућа. „Одакле неколицини право да врте планету око прста?”, пита се многи човек, попут Молдера из „Досијеа икс”. Оно, истина али, знаш шта ја мислим, након девет година гледања те серије? Одакле па Молдеру право да захтева саопштавање великих истина – свакоме?

Људи таје најближима да су смртно болесни, мисле да ће настати смак света ако се сазна да варају жене или мужеве, знам типа који је дипломирао, а још крије од маторих да пуши, док, са друге стране, Молдер срчано сматра да је ужасно нефер штофацама попут Микија из Купинова није саопштено да су белосветске главоње у талу са ванземаљцима још од „хладног рата”! Ма, јашта – сви су једнаки, сви све треба да знају и да се о свему питају. Авај, што више бабица то килавије дете: треба ти колектив од свега десетак чланова да експериментално потврдиш шта се догоди кад се не зна чија је последња.

Рецимо, бенд: сви се договарамо, сви планирамо, али мора да постоји један који носи бреме одговорности и задатак да „сече”. Плус, свакодневнаулога „тампон-зоне”, да се чланови са супротним ставовима не покрве за глупост кад поживчане. Понекад нешто мораш да прећутиш, да повучеш потез који неће одмах бити јасан, да будеш непримерено благ или пак груб... дођавола, да ли те то чини манипулатором? Хм. То није исто као кад због свог дупета лажеш и повређујеш друге. Додуше, владари из сенке и лажу и убијају и шта год – и нема шансе да пук дозна шта је ту крајњи циљ.

Али, како беше иде прича о првим избеглицама? Сећате се, онај љупкипар што је протеран из раја? Разлог: дирнули су у забрањено знање. И шта сад, манипулација је за осуду, Творацје манипулатор, а исти је симбол коначног принципа добра. Парадокс или објашњење нужности? А има и онај догађај из 1938. године, када је Орсон Велс, читајући на радију „Рат светова” свог презимењака писцаВелса, али као да је права вест, а не радио-адаптација, изазвао масовну панику и хаос.

Оно што је у поменутој критици иритантно јесте инсистирање на тврдњи да је један филм с поентом (која, успут, уопште ни не лежи у овоме), заправо само још једно америчко пишање по свету. Па мајка му стара, можемо ли макар у биоскоп без параноје и предрасуда? Истина јесте оличена у Џокеру – та истина је човекова исконска потреба за анархијом, јер само то је коначни облик слободе свачијег ЈА. Грађани Готама су добили „више од истине”, а мање и више од истине зове се лаж,и наравно да ту имамо жесток етички проблем, али зар то значи да је џокеровска правда лек? Стадо подразумева институцију пастира, као што се подразумева и вечна дилема да ли ће их сутра повести на пашу или на покољ. Стога, идеални владар државе (света) јесте диктатор с часним намерама. Е, сад, да ли се такав (икад) родио...