Опасност од "психолошког лапота"

На пензионисање се гледа као на хумани начин поступања према старим радницима или као на награду за уложени труд у дужем временском периоду. Али познато је да се у вези са пензионисањем отварају многа питања која су добрим делом психолошке, односно емотивне природе. Ово највише због тога што старија лица не чине хомогену групацију, тако да се многи од њих различито односе према пензионисању. Не без разлога, све је више истраживача у области геронтологије који пензионисање данас сврставају међу веома значајне узроке настанка депресивних стања. Престанак радне активности због пензионисања значи иосујећење јединке у задовољавању једне од основних потреба, потребе за радом, будући да по природи свог бића људи желе да раде док год су витални, а поготово не желе да пре времена одустану од свог радом стеченог угледа и богатог стручног искуства.

Један од проблема о коме треба размишљати односи се на време пензионисања с обзиром на савремено схватање по коме је то на неки начин одбацивање људи из активног живота само због поодмаклих година. Ово нарочито погађа оне запослене који желе да раде, јер се осећају радно способним. Једно од питања у вези с тим односи се на дужину радног стажа управо због тога што људи истих година не морају бити једнаких радних способности, нити са једнаком мотивацијом за рад. У вези с тим, може се говорити о два супротстављена става:један је да се некеособе залажу да што раније оду у пензију, како би што здравијеуживале, како кажу, у заслуженом одмору. Други једа неки пензију доживљавају као принуду и казну, будући да воле свој посао, успешно се њиме баве и добро се осећају на радном месту.

Треба напоменути да је рано пензионисање у складу са жељама само једног дела старијих запослених, и то углавном оних који обављају теже физичке послове, или оних слабијег здравља, који се не осећају добро док раде, или су принуђени да раде у колективу у којем су нарушени међуљудски односи. У групацији радника који се радују одласку у пензију су и они који пензионисањем добијају могућност да се баве послом који су одувек желели али нису имали довољно слободног времена. Коначно, не можемо занемарити ни чињеницу да се пензионисањем ослобађају радна места за младе незапослене.

С друге стране, многа истраживања су показала да дужи радни стаж увек подразумева и ефикаснију борбу против старења. За многе, пензионисање је увод у „социјалну смрт” због тога што се, између осталог, погоршава материјални положај породице. Додајмо томе и податак да су пензионери мање задовољни собом него њихови вршњаци који су још у радном односу.

Имајући све ово у виду, савремени геронтолози, а посебно психолози, упозоравају да одлазак у пензију за већину људи представља велику прекретницу у животу, праћену унутрашњим кризама које трасирају пут ка депресијама и разним психосоматским поремећајима. С друге стране, многа истраживања и статистички подаци показују да радом људи продужавају живот и да је неупоредиво више смртних случајева међу пензионерима него међу њиховим вршњацима, који још раде.

Све нам то говори да пензионисање није нимало једноставан чин и да се може претворити у неку врсту „психолошког лапота”, нарочито код оних који нису припремљени за то, па пензију доживљавају као принуду и казну. После пензионисања више од половине испитаника (оба пола) говори о погоршању здравља, чији је узрок осећање социјалне безвредности и ограничене користи за друштво и породицу.

Адаптација на промену социјалног статуса зато је озбиљан психолошки и породични проблем. Емоционалнастабилност старије особе веома је важан фактор успешног прилагођавања на пензионерске дане. Стручњаци кажу да са припремама треба почети десет година пре пензионисања, ако хоћемо да избегнемо многе нежељене појаве. Изузетно важан део ових активности односи се на стицање нових навика и бављење старим хобијем, затим на упознавање са радом клубова и домова за старе и пензионере, универзитета „за треће доба” итд.

Припреме обухватају и таква питања као што су: како сачувати добро здравље, како користити слободно време, како се прилагодити породици у новим условима и, на крају, како се прилагодити губитку брачног друга, па и – припремити се за смрт.

У вези са овим је и питање зашто жене раније одлазе у пензију. Жене код нас, наиме, стичу право на пензију пре него мушкарци, мада то не одговара физиолошком стању мушкарца и жене, нити је социјално праведно. Оно што се данас зна о старењуне оправдава разлику у дужини радног стажаизмеђу полова, тим пре што наши демографи тврде да жене у Србији живе у просеку пет година дуже (жене 75, мушкарци 70). Занимљив је податак да је међу онима који су умрли између 75. и 84. године жена било 19.000, а мушкараца само 14.000. И у Великој Британији жене живе неколико година дуже него мушкарци. Ако је тако код нас и у свету, оправдано се намеће питање да ли су жене скраћењем радног стажа дискриминисане, односно оштећене, поготово ако знамо да дужи радни стаж најчешће значи и бољи материјални положај и стандард, а истовремено доприноси успоравању процеса старења. Логично је, на крају, поставити питање да ли је и друштво на губитку када се прерано одриче њиховог рада.

психолог, потпредседник Геронтолошког друштва Србије