Сајам без наслова

Зашто је и коме толико важно да на Сајму књига у Франкфурту не буде српски штанд? Прича о тридесет хиљада евра ме уопште не занима, нарочито откако нештедимице негујемо културне манифестације типа "Чикен фест". Зна се какви су Срби – кад нешто силно желе, нема тих пара које не могу да створе. Такође не видим зашто би се поред онолике полиције јавност бавила тиме ко је шта покрао. Лепо би било да смо обавештени, али је кварно да нас неко увлачи и у детективски посао у оквиру нашег робовласничког радног времена посвећеног преживљавању. Дакле, занима ме искључиво сврха ове очигледне одлуке.

Штанда бити неће, па тако ни српског језика, али биће наших писаца. Било би занимљиво направити анкету међу превођеним писцима и упутити нас у то ко ће од наших писаца бити корејски представник, ко турски, енглески итд. Осим ових који "морају" бити превођени, награђивани и свакојако уважавани, Србија објективно обилује талентима. Вероватно не бисмо ни знали у којој мери да сви наши таленти нису пре свега извозни артикл. И то се, нажалост, односи на све области. Није проблем кад неко жели да оде, страшно је кад је принуђен. Баш као и на овом сајму – наши писци ће нужно бити изложени на разним језицима, само не на српском.

Говорити о домаћем хаосу је немогућа мисија. Ако споменете било који, на пример хаос у издаваштву, одмах ће се наћи неко и рећи: "А што не говорите о здравству?!" И биће у праву. Тој набрајалици аномалија одавно се не види почетак, а успешно се ради на томе да нема ни краја – од "гуменог" хлеба који једемо као становници "житнице Европе" до најновије верзије косовског боја која се претвара у трагични телероман са отвореним крајем, а ни ту није крај. Ко су, заправо, власници Србије?

Ово питање ми се неконтролисано омакло пред ученицом коју сам спремала за студије у иностранству, тј. за "факултет који мора да ’одради’ да би тамо остала". Вероватно ми је тешко пао скори растанак од још једног, и нашег, и дивног, и паметног, и талентованог, и све по реду – детета, па сам се трапаво изразила загонетком. Она ускликну од среће мислећи да зна тачан одговор: "Па, ми смо Делталенд!" Е, да ли смо, сад кад је већ пало питање. Нема сумње да и иза те делте стоји неки већи масив, толико велик да га не видимо. Једино што је извесно јесте то да ако је земља, онда је то ланд, ако је појединац то се каже индивидуал, а у случају групних појава нема сумње да су dream team.

Одох предалеко, а остах у Србији. Тако је то овде. Или ћутимо или причамо у дигресијама. Каква нам је књижевност? Ко то зна кад издавачке куће откупљују модне корпорације, фабрике сијалица и сл., кад писце промовишу "њихови" или се самофинансирају, о књижевности данас може да говори буквално свако, док читаоце убеђују да су управо они ти због којих се у "савременом друштву" исплати штампати само профитабилна издања и, коначно, када се кријемо од света. Технологија црне рупе је одавно патентирана и, како видимо, не застарева. Пошто се све сазна, и ми ћемо сазнати ко су наши врсни научници, лекари, архитекте, писци, музичари, спортисти, мајстори источњачких вештина и астрономи – једнога дана када их примимо као стране госте. У томе смо ненадмашни – странце дочекујемо као нико, за њих ништа не жалимо! Уосталом, то је патриотски гест.

Инцидент са Сајмом књига у Франкфурту је срамота. Не занима ме да тражим гору реч, сигурно постоји. И свакако је треба употребљавати у множини – на загађене воде и цео списак онога што смо доскора сматрали недопустивим. Само је реч штанд у овом случају у једнини. Уклоњен. Невидљив. Српски. Ваљда зато што је наш?