Биће боље, јер горе не може

Није први пут да се Партизанови фудбалери обрукају. Још није изветрело сећање на слом у шеснаестини финала Купа Србије у Сремској Митровици против Радничког, а, ево, у истој сезони, још један болан суноврат (4:0) и то у својој кући.

Сам по себи пораз у лиги, чак и од противника са скромним дометима, није смак света. По закону вероватноће тако нешто се деси кад тад. Преживеће и ова четири убода, ма колико била дубока, која му је нанела новосадска Младост, али мора ли, готово свака његова генерација, да се враћа на лекције из предшколског доба?

Без икаквог умањивања подвига Новосађана, њихове мудрости и јунаштва, „црно-бели” треба да легну на кауч и сами себе преиспитају. Жив човек, што се каже, па погреши, али онолики и онакви поклони противнику, потпун несклад са собом и саиграчима, сат и по неуспешног кроћења питоме лопте, е, то је непојмљиво!

Може да се схвати у каквом је шоку био тим, и то фаворит, који после само десет минута губи с 2:0 на свом игралишту и да је суштински немогуће да се нађе пут из таквог безнађа. Али у тај вртлог их није натерао супарник неким чудесним завеслајима, него командант њихове одбране.

Овога пута је Марковић био карика, која је прва пукла, али он није био ни једина, која није издржала, ни најслабија (чак је правовременим уклизавањем у другом полувремену спречио готово сигуран гол, опет, после наивно препуштене лопте на средини игралишта). И Фејсин пенал, и неразумевање између Саничанина и Урошевића, после чега се под Партизаном разјапила пропаст, која је прогутала и последњи трачак наде да пораз бар буде доживљен као пех, а не као израз потпуне немоћи.

Незамисливо је како професионалци, који свакодневно вежбају да обављају свој посао, могу да начине онакве превиде, и то у низу, као Партизан против Младости из Новог Сада. Марковић је два пута, и то у рекордно кратком року, наместио шансу за гол – противничким играчима!? Бразилац и Американац су то искористили. И кад их је већ частио остао је као окамењен уместо да бар јурне на њих да им смањи угао за шут и проба да им умањи концентрацију.

Фејса има толико искуство (играо је и у озбиљним лигама), а у свом казненом простору је као залутали пролазник. У Крушевцу га је у истом покушају да избаци лопту што даље од свог гола Вујачић два пута погодио. Питање је и шта улази у Вујачићев видокруг кад од толиког ваздуха око себе пуца у свог саиграча. Тада то није било кажњено, завршило се корнером. Против Младости је олако избачену лопту иза корнер-линије после ударца из угла голман избио „чак” до беле тачке, а онда је Фејса смео с ума да је тада шеснаестерац пун противничких играча и да неко од њих може да буде и тик уз њега.

Некад лопта не послуша, али Партизанове играче овога пута није слушала током целе утакмице. Безбројна додавања саиграчу, који је у раскораку, везни ред, који никако није могао да преузме игру у своје руке (као и у Крушевцу, с тим што су тада олакшавајућа околност биле нефудбалске временске прилике под којима се играло) леде крв у жилама уочи гостовања Шерифу у првој утакмици у шеснаестини финала Лиге конференција.

Ипак, у четвртак ће у Молдавији да буде боље, јер горе од овога не може! Одговорност за крах против Младости из Новог Сада је преузео на себе тренер Гордан Петрић штоо је, по савременом неписаном спортском бонтону, за похвалу. Али, већа би вајда била да се јавно укоре непосредни кривци. Нико не жели да се нађе на стубу срама, па би то могло да их подстрекне да буду стопроцентно усредсређени да из сваке ситуације у игри извлаче максимум, а не да сами себе непријатно изненађују.

На пример, Поповић је у првом полувремену руком тако неспретно дегажирао лопту да умало није дошло до противничког контранапада из опасне зоне. Даље, Баждар се већ предуго сматра за велики таленат, а време пролази и прети му да то и остане, као и многи пре њега. Не може више сам себе да доживљава као дечака међу одраслима, а ни да га други тако виде.

Петрић је извео састав с два права центарфора, али то нападачко опредељење не да није донело гол или шансу, него ни прави напад. Није имао ко да им створи прилику. Павловић није за ту улогу, а Гомес то уме, али му тренутно не иде од руке. Натха није имао ко да разуме, док су Пантић и Андраде замењени већ у полувремену што значи да се нису снашли. На себе је, што би се рекло, личио Дијабате, кога је, по свему судећи, Петрић хтео да причува за европску сцену. Донекле је и Мениг био на очекиваној висини, али је и он уведен да гура кола, која су се већ стрмоглавила низбрдо.

Партизан је испао из Купа Србије у коме је претходних осам година непрекидно био финалиста. Битку за првака је одавно изгубио, а сада му предстоји да се тргне како не би довео у питање и друго место, јер оно води у квалификације за Лигу шампиона. Остало му је да утеху потражи на међународној сцени. Кад је потонуо у Сремској Митровици изронио је у Европи, па ће, можда, и сада да скупи дах за прелаз преко Молдавије.