Симболи државности и на свињској труби

Нови Сад – Етнолошки предмети које чува Музеј Војводине у Новом Саду носе у себи дух минулих времена, причају о вештини људи који су их израђивали и користили, али имају и симболику богате народне орнаментике, прича за „Политику” музејска саветница Љиљана Трифуновић. Неки од таквих предмета сада су се нашли у каталогу „Симболи српске државности”, који је објављен после запажене изложбе исте ауторке.

Тада је било изложено 26 предмета, а каталошко издање доноси их 43 из пет етнолошких збирки, а највише из колекције Текстилно покућство, којом руководи ауторка издања. То су већим делом ћилими, пешкири и дозиднице са утканим, скривеним или отворенијим приказима тробојне заставе, низа црвено-плаво-бело, или црвено-бело-плаво, грба и других порука на памуку, вуни, свили.

Неколико је предмета из збирке која говори о привреди некадашњег човека. На насловној страни каталога су две сићушне чаше од калаја, за ракију или ликер, које красе занатски урезани грб Кнежевине Србије, цветни орнаменти и ћирилични натписи „Наздравље, успомен из Скопља 1919” и „Наздравље 1919”. У музеј су откупом стигле из Срема, Мартинаца.

Издваја се и дрвена – обрамица, из покућства у Банату, месту Томашевац. Коришћена је за ношење кофа воде преко рамена. Кустосима је необично то што су главе обрамице, ивице предмета, изрезбарене и обојене у бојама српске тробојке. Предмет је био изложен пре две године на тематској изложби Етнографског музеја у Београду.

На млечном стаклу чашице, која потиче из периода око 1890. године и стигла је из Сремске Митровице, насликан је грб Кнежевине Србије, додуше непотпун. Тамо где би требало да су маслинова и храстова грана, стоје две стилизоване плаве гранчице. Грб на предњој страни чаше „грле” две веће зелене храстове гране.

Занатски рад на стакленој чашици из банатске Црепаје приказује кнеза Николу Првог, у свечаној црногорској ношњи са три ордена и малом лентом са српском тробојком на грудима. Над главом му је ћирилични натпис „Онам! Онамо за брда она”.

Вунена трака са орнаментом југословенске тробојке краси, у војвођанској музејској колекцији, свињску трубу на коју је тканина прикачена алкама. Том трубом су се дозивале свиње са испаше, а кустоси претпостављају да предмет потиче из Баната.

У друштвеном животу гајде су све до средине 20. века биле музички инструмент без кога се није могла замислити српска свадба, па је и мешина умела да буде пресвучена тканином-тробојком.

Љиљана Трифуновић скреће пажњу на друштвене прилике доба у коме су предмети, попут ћилима или пешкира, са симболима српске државности, настајали од 1860. до 1948. на територији Војводине.

„Већина их је настала за време Аустроугарске, односно Хабзбуршке монархије. У то време није пожељно да се истиче припадност, не само српском народу него и осталим словенским, који су живели у оквиру монархије. Забрањивана је употреба тробојке у било ком облику. Онда је свест о националном идентитету, у породичном кругу за потомке, одржавала у суштини жена, ткаља, уткивањем тробојке у ћилиме или у пешкире”, каже музејска саветница.

Велику улогу о питању националног идентитета одиграли су у то време српски интелектуални кругови и вође, међу којима и Светозар Милетић, али и жене попут Савке Суботић, која је подстицала на друштвени ангажман кроз народне рукотворине.

Сви ти предмети су израђивани за различите употребе, али је мотив био исти – очување свести о српском пореклу. Исто тако је упадљиво, сматра ауторка, да ниједан предмет није неукусан и није пренаглашен у димензијама свог симболизма.