Спомен у славу Карађорђевих устаника

Панчево – „У освећену ствар се не дира”, речи су бригадног генерала Петра Терзића. Он је веровао да ће тако обесхрабрити уклањање крста посвећеног Светој Тројици и подигнутог у славу Првог српског устанка, а освећеног под окриљем ноћи 1. септембра 1804. године на Великој пијаци у Панчеву, данашњем Градском парку. Свршеним чином, пред који су стављене ондашње војне власти, импозантни спомен је остао на свом месту пуних 137 лета, све до 1941. године, када је по наређењу управе града, састављене од фолксдојчера, уклоњен. На два века од устанка, 2004. године, крст је обновљен. Тако су се Панчевци достојно одужили Карађорђу. Поред импозантне светиње од ружичастог мермера увек има шетача, али нико од упитаних не зна да каже о каквом је споменику реч.

Страшно је, сви ће углас, „како ми мало знамо и ништа не поштујемо и не чувамо”. Тешко се враћамо у историју, а и требало би да буде неког натписа о чему се овде ради. Тако би, бар они који желе, сазнали нешто, примећују анкетирани. Они мало знају о томе да су њихови преци на челу са Српском црквеном општином, смогли снаге да у славу Карађорђеве победе над Турцима подигну крст висок 48 стопа (15,84 метра). А то је, по неким историјским изворима, први споменик у Србији подигнут у част устанка и треба да подсећа на братство Срба с ове и оне стране Дунава. А из дневничког записа професора Ђорђа Живановића се може сазнати и да је на истом месту заправо виђен други крст – римокатолички.

„Римокатоличка вера је била државна, а православно становништво у већини. Тај спор око првенства решио је бригадни генерал Петар Терзић и сам православац. Саветовао је овдашњем проти Андреји Арсеновићу да преко ноћи некако сложе делове крста”, прибележио је Живановић који је и очевидац његовог уклањања на почетку Другог светског рата. Јер, то место је у рату затребало властима за гробницу 10 фолксдојчера, па је издато наређење да се крст демонтира и однесе. Нису помогли ни аргументи да је изузетно вредан, да су испод њега примане посете аустријских царева, а војници се заклињали и полазили у бој за Ломбардију, на Рајну и Констанцу... да је земљиште црквена имовина.

Писмом је о намерама за његово уклањање обавештена и Патријаршија, а епископ Валеријан је одговорио „да је добро да не руше и саму цркву”. Када је власт запретила да ће крст разнети бомбом, по молби црквене општине, каменорезац Маринковић је демонтирао масивни крст од 108 делова, који су пренесени у порту храма Успења Пресвете Богородице, а сам крст унесен у цркву и целиван. У дневнику проф. Живановића сачувано је и мишљење ондашњих Срба о уклањању крста.

„И тако су наши суграђани Немци, уклањањем ове древне светиње српског народа, показали два значајна успеха: један је што су пред светом показали степен своје трпељивости и како се љубав љубављу враћа, други – што је на мeсту једног материјалног крста подигнуто више милиона крстова у срцима свих Срба, а ти крстови одолевају свакој сили.”