Весели Живко и храбри Црногорац

Прешли смо преко моћне бране на Увачком језеру бежећи пред кишом која нас је читавог дана пратила у стопу. Сјурили смо се низ стрми пут, али под браном није било реке: јер одатле, неких тристотинак метара, текла је кроз тунел и невидљиве турбине хидроцентрале.

Ухватили смо се леве обале и расквашеним земљаним путем, њишући се и скакућући у великом теренском возилу, пристигли на пространи плато обрастао бујном маховином, баш наспрам литице Соколовице. Одатле се морало пешице.

Црногорац је седео на високој полици што се протезала дуж читавог зида и избегавао да укрсти поглед с придошлицама, док се Старац сакривао иза сасушеног стабла оморике. Једино је Живко кренуо к непознатим уљезима, посматрајући их радознало. А онда се, ненајављено, устремио на најближег…

– Немој, Живко, ко бога те молим – завапио сам несвестан да преклињем за милост – птицу.

Моји пријатељи и сапутници су се искидали од смеха, мада је мени Живков закривљени кљун личио на најубојитије оружје. Јер њиме, иако је још жутокљунац, и буквално кида месо…

– Стигао је до Суботице и ту пао у двориште неког домаћина који га је примио срдачно и држао у кући два-три месеца, а затим га предао Палићком зоолошком врту – препричавао је Живкову пустоловну судбину Небојша Радишић, звани Нешо, чувар природе у резервату „Увац”. – Навикао се на људе и не плаши се, што може да буде гадно и за људе и за њега. Још је млад, има времена да се опамети… Црногорац је стигао до Дурмитора, где је, такође, принудно атерирао у нечије двориште. Тај његов домаћин и није био претерани љубитељ птица, поготово не белоглавих супова… Само, то је сад друга држава, па је несрећник морао да се бакће с њим онолико: санитарни прописи, „илегалан прелазак границе”, иди ми-дођи ми… Чекали смо на „екстрадицију” малишана готово два месеца. А Старац? Он је, нажалост, повредио крило и бојим се да ће овде остати заувек… Али, добро му је овде: има хране, воде, чак и довољно простора у волијери.

Живко и Црногорац су, по људским мерилима, адолесценти. То се види по смеђој гриви и црном кљуну. Старац је, као што му и само име казује, загазио у треће доба: као да и птице имају некаква наша својства, па су му грива и кљун побелели, тако рећи оседели.

– Предивне птице – распилавио се Нешо. – Неко ми је рекао да је двоглави орао у грбу Немањића, а сад и у грбу Србије, управо белоглави суп, мада, мислим да би то, ипак, требало проверити код неког хералдичара… Људи према њима имају двоструки аршин: једни их воле, чувају и поштују, а други прогањају и уништавају.

Упустили смо се тако у филозофско-етимолошку расправу о називима: не воле га када је лешинар, а ужива љубав кад је „чистач природе”. Први назив звучи бездушно сурово и, онако, балкански, а потоњи помодно еколошки и прилично европејски.

– Како год, замало да нестану с лица земље – уздахнуо је тобож умирно мој пријатељ и водич, и кроз резерват „Увац”, и кроз повест Друштва за очување белоглавих супова из Нове Вароши. – Да није нашег труда и добрих људи, сумњам да би до сада опстале на овом простору.

Било их је, прича, у Србији онолико, али Други светски рат, а затим смањење сточног фонда после окупације, брзо су направили пустош у популацији белоглавих супова. А када је почело тровање вукова и осталих штеточина стрихнином по свим сточарским крајевима, замало што нису нестали, и са земаљског шара, и из небеског плаветнила. Јер, над сваким отрованим вуком нашло би се и тридесетак супова.

Онда је, 1972. године, један ужи појас крај Златарског језера, величине око двеста седамдесет хектара, познат као Павловића Брод, проглашен за резерват са само седам гнездећих парова. Али, када је започета изградња хидроцентрале „Увац”, минирања су отерала птице. Тек 1994. године, када је основан Фонд за заштиту птица грабљивица, на његово инсистирање границе резервата су проширене на око две и по хиљаде хектара, а отворено је хранилиште на Манастирини, баш наспрам бране на Увачком језеру.

– Од тада се враћају, па смо лане имали 75 гнездећих парова, чијих су 67 младунаца полетела – каже Нешо. – Рачунамо да их у овим крајевима данас има више од триста, а то је највећа колонија на Балкану и једна од највећих у Европи… Мада, само у Шпанији борави око двадесет хиљада белоглавих супова, али у много резервата које нештедимице помаже држава, док се ми сналазимо како знамо.

Данас су, захваљујући помоћи Министарства за екологију и Завода за заштиту природе, границе резервата обухватиле 7.500 хектара, а у њима су и три старовлашка језера: Увачко, Златарско и Радојинско.

– Кад је Фонд показао добре резултате, јавиле су се и многе компаније и понудиле помоћ – одхукнуо је Нешо уморно као да је управо скинуо тешко бреме с плећа. – А најдрагоценија је она коју добијамо од Електропривреде, односно од Лимских електрана…

Али, кад је у резервату тако добро, откуд је Живко стигао до Суботице, а Црногорац чак и у иностранство?

– Супови постају полно зрели тек са пет-шест година, до тада живе као самци. Када се „упаре”, мужјак и женка остају заједно до смрти. Гнезде се на стрмим и неприступачним литицама, јер женка снесе само једно јаје, и то у јануару, а на њему леже наизменично. Инкубација траје од 53 до 58 дана, а птићу до полетања треба још око сто дана. Пред полетање, младунац је тежак чак и до дванаест килограма, за трећину је тежи од својих родитеља. А они, да би га приволели на први лет, престану да га хране, што обично потраје око петнаест дана. Тада, хтео-не хтео, мора да се отисне из гнезда. Многима је тај први лет и последњи, али кад науче да се ослањају на крила и користе чудне ваздушне струје, тешко их је скинути с неба. И тако су Живко и Црногорац стигли докле су стигли.

У последњих неколико година маркирају младунце, па могу да прате њихове „долете”. Тако је један момчић с маркицом нашег резервата стигао до Естоније, што је најсеверније докле је икада долетео неки белоглави суп.

– Имамо и „хаџије”, који су стигли до Израела, а оне што су стигли само до Грчке, Бугарске или Турске, и не рачунамо. Опет, до нас долазе супови из Италије, Грчке и Хрватске, а пристигли су нам и неки чак из Израела, у „узвратну посету”. Шта бисмо с њима? Враћамо их „кући”, то је наше прећутно правило.