Звецкање оружјем уместо медаљама

У Старој Грчкој су зараћене стране склапале примирје да би се одржавале Олимпијске игре, а данас се спорт користи да би се заратило с „неправилном политиком”. Али, и садашња демократија се разликује од античке.

Врло добро се сећамо какву су неправду доживели наши спортисти деведесетих година. Зато нам је лакше да схватимо да се забраном руским (и белоруским) репрезентативцима да учествују на међународним такмичењима настоји да се изазове код њих незадовољство, које би могло да подстакне побуну (или бар непослушност) против Путина (и Лукашенка).

Пре два и по месеца у британском „Гардијану” је осванула колумна министра културе Украјине Олександра Ткаченка, којом позива савезнике те земље на бојкот руске културе и отказивање од извођења дела Петра Иљича Чајковског док траје „крвава руска инвазија”. Можда некоме засмета што је генијални композитор на уметнички начин овековечио што је руска војска протерала са своје земље Наполеонову (Увертира 1812) или што је компоновао „Словенски марш” (изворно „Српско-руски марш”, надахнут неким нашим песмама, међу којима је и „Радо иде Србин у војнике”) за добротворни концерт за руске добровољце у српско-турском рату 1876.

Шта ако баш „1812” руским олимпијцима 2024. буде замена за државну химну, која им је била забрањена у Токију 2021? Не би било прикладно да се чује на Олимпијским играма у Паризу, јер велича руску победу над Французима.

То неће бити могуће јер генијалног Чајковског, творца из 19. века, искључују из светске баштине због догађаја из наших дана!? Чак и неки људи из „света културе” не само што подржавају да се „у име либералних вредности” чини злочин над културом већ и позивају на то.

Али, то као да није довољно. Сада треба осакатити и руски спорт, јер је и то Путинова „платформа за промоцију смрти” и зато треба, ни криве ни дужне, казнити стотине руских олимпијаца, одузети им право које им припада (и по „Олимпијској повељи”). Да иронија буде већа, неки некадашњи олимпијци су најгласнији у хајци на Русију, јер циљају на то да се њеним спортистима забрани учешће у Паризу.

Због допинг афере Руси и Рускиње су колективно кажњени, па у Рију 2016. нису могли да учествују у атлетици, а у Токију 2021. је руским олимпијцима одузето право на национална обележја. Није им дозвољено да им „Каћуша” буде замена за химну зато што је „сувише руска” (симбол је совјетске победе у Другом светском рату). Руси су се тада досетили да уметност не зна за границе и да Чајковски припада целом свету. И тако је свет 20 пута (толико је Русија освојила златних медаља у Токију) слушао „Концерт за клавир и оркестар број 1”.

Каква промоција културе на највећој смотри спорта... Међутим, само шест месеци касније симфонијски оркестри у Јапану су почели да отказују Чајковског, јер „Увертира 1812” велича победу руске војске против Наполеона!?

Сад, кад се Чајковски потискује из светског уметничког наслеђа, Руси би за 23. Олимпијске летње игре морали да потраже нову замену за химну. Шта ако одаберу нешто од Рихарда Вагнера, по коме је названа руска приватна војна компанија која се веома истакла у борбама у Донбасу? Додуше, можда славном немачком композитору, савременику Чајковског, не буде показан црвени картон, јер је лично Хитлер величао његова дела.

Међународни олимпијски комитет (МОК) налази се, пред једним од највећих изазова у својој историји, после свих бојкота које је прегрмео, терористичких напада, политичких притисака, пандемија... Ми, у Србији, најбоље знамо колика је цена злоупотребљавања спорта у политичке сврхе и гажења олимпијских принципа. Уочи Олимпијских игара у Барселони 1992. нашима су скинули национални грб, приморали их да залепе на дрес ИОП, јер су преименовани у „независне олимпијске учеснике”(Indеpendent Olympic Participants) и забранили им да се такмиче у екипним спортовима. Спортисти су кажњени као да су ратни хушкачи.

Под изговором да Русија као држава допингује своје спортисте на Олимпијским играма у Рију, цех је платила и петнаестострука светска рекордерка у скоку с мотком Јелена Исинбајева, иако никада није била допингована, због чега је спортски свет остао ускраћен за још једно њено врхунско достигнуће. Зашто није поступљено по прописима – допинг тест после такмичења, па ко се огрешио нека испашта.

У „Основним принципима олимпизма” (Олимпијска повеља) наглашено је и то да је „бављење спортом људско право, да сваки појединац мора да има могућност да се бави спортом, без дискриминације било које врсте, да спортске организације треба да примењују политичку неутралност”...

Недавно је МОК – с једне стране под теретом својих принципа, а с друге притиснут одозго да је све руско непожељно – смогао снаге да одшкрине капије Париза руским спортистима. Наговестио је да би они за олимпијске визе могли да се боре у азијским квалификацијама.

То је изазвало револт украјинског председника Володимира Зеленског („то би, на неки начин, била порука да је терор прихватљив”). Саветник шефа његовог кабинета Михајло Подољак је оцрнио МОК као нико до сада („Тиме се промовишу насиље, масовна убиства и уништавање, Русија би добила платформу за промовисање геноцида”), а и његовог председника: „Очигледно је да (руски) новац који купује олимпијско лицемерје нема мирис (украјинске) крви. Тако је, господине Бах!”

Украјинска војска (и наоружане формације око ње) проливала је (и пролива) крв становницима Донбаса. Зар је требало да због тога украјински спортисти буду ускраћени за Рио 2016. и Токио 2021, или Париз 2024?!

МОК је најоштрије одбацио „ову и остале клевете”. Организатори Олимпијских игара у Паризу истичу да ће се придржавати искључиво ставова које заступа МОК, док се 35 држава (међу њима САД и Немачка) – како су ових дана пренеле светске агенције – изјаснило против учешћа руских и белоруских олимпијаца. Одмах се испоставило да на том онлајн састанку 35 министара нису сви мислили исто! Министар спорта Аустралије Аника Велс подржала је став МОК-а да се „потражи пут за такмичење руских и белоруских спортиста под стриктним условима неутралности”.

Највиши одбор МОК-а је на свом последњем састанку нагласио нешто што би требало да буде Свето писмо за спорт:

„Поштовање права свих спортиста да буду третирани без икакве дискриминације, у складу с Олимпијском повељом. Владе не смеју да одлучују који спортисти могу да учествују на ком такмичењу, а који не могу. Ниједан спортиста не треба да буде спречен да се такмичи само због свог пасоша...”

Међутим, питање је како ће се све завршити јер и МОК неке ствари у вези с којима не би требало да буде преговора ставља под наводе и као да спрема одступницу у случају да притисак на њега буде неподношљив. Јер следи и други део саопштења:

„Стога би требало даље тражити пут за учешће спортиста на такмичењу под строгим условима... Спортисти би учествовали на такмичењима као ’неутрални’ и ни на који начин не би представљали своју државу или било коју другу организацију у својој земљи... Поздрављамо и ценимо понуду Олимпијског савета Азије да се овим спортистима (руским) омогући приступ азијским такмичењима.”

Цео један континент, и то највећи, не види никакву сметњу да прихвати руске олимпијце. Треба ли још неки доказ да став о колективној кривици спортиста није универзалан. Зар је Американце требало избацивати с такмичења кад год је њихова држава силом заводила ред по свету и успостављала „демократију”?

Оно што би требало ставити под лупу јесте шта су строги услови. Председник Олимпијског комитета Русије Станислав Поздњаков предосећа да би један од услова за учешће руских спортиста у Паризу могао да буде њихово изјашњавање против „специјалне војне операције” у Украјини.

– Руси морају да учествују под истим условима као и спортисти из других земаља. Не прихватамо додатне услове и критеријуме, посебно оне који укључују неку врсту политичке компоненте која је апсолутно неприхватљива за олимпијски покрет – изјавио је Поздњаков за Тас и сасвим је у праву уколико је некоме још стало до тога да се поштује Олимпијска повеља.