Перишић: Олимпијске игре нису игре држава

Олимпијски шампион у ватерполу из Мексико Ситија 1968, Ђорђе Перишић, каже да је згрожен иницијативом која се води са циљем да се руским спортистима забрани учешће на Олимпијским играма у Паризу 2024. Док слуша вести на ову тему, присећа се свега кроз шта је прошао у време док је наш спорт, као и читава земља, био под санкцијама Савета безбедности Уједињених нација (Резолуција 757, донета 30. маја 1992). Тада је био члан председништва Југословенског олимпијског комитета (ЈОК), а недуго затим и министар спорта у Влади СР Југославије (1992–1993) и генерални секретар ЈОК-а (1993–2000).

– Један од првих наговештаја да би наши спортисти могли да остану без учешћа на Олимпијским играма у Барселони 1992, стигао је у децембру 1991, када смо председник ЈОК-а Александар Бакочевић, генерални секретар Часлав Вељић и ја, као члан председништва, били у Барселони у посети председнику МОК-а Самарану – говори Перишић. – Тада је изразио задовољство што ће бити у прилици да посматра кошаркашко финале између Југославије и Америке, која је први пут долазила са НБА играчима. Док нас је испраћао, замолио је Бакочевића да од тог тренутка буду у чешћим контактима, што је био сигнал да се нешто догађа…

Перишић даље подсећа да су, по распаду СФР Југославије, на Зимским играма у Албервилу (Француска) у фебруару 1992. учествовали и спортисти СР Југославије, Хрватске и Словеније и да су наши спортисти тада имали право на обележја своје земље. Међутим, за Летње игре се ситуација променила оног тренутка кад је донета Резолуција 757.

– Резолуција против СР Југославије била је перфидно написана. У њој је било наведено да је Југославија изопштена у неким стварима, али за спорт није било назначено – подсећа Перишић.

Међутим, та резолуција је обавезивала владе свих земаља света да југословенским спортистима онемогуће учешће на међународној сцени. Самаран је, ипак, истрајавао у намери да Југославија буде присутна у његовој Барселони. На једном од последњих састанака са представницима ЈОК-а, почетком јула 1992, рекао је да долази са добрим вестима из Мадрида. У разговору са премијером Шпаније Фелипеом Гонзалезом добио је потврду да југословенски спортисти могу да учествују у пуном саставу, али без националних обележја. На предлог британског премијера Џона Мејџора уведен је термин ИОП (Индепендент Олyмпиц Партиципантс – независни олимпијски учесници)…

– Све је ишло добро до пар дана пред полазак у Барселону, када нам је из МОК-а сигнализирано да сачекамо нове инструкције. Онда је стигла вест да нам је један од комитета за праћење санкција ставио забрану за тимске спортове, тако да смо имали 58 представника у појединачној конкуренцији.

На питање како су се осећали наши представници у Барселони, Перишић каже:

– Било је у сваком случају понижавајуће. Имали смо какву-такву сатисфакцију што је МОК све време био уз нас, па и Самаран. Наши спортисти су у Барселони у старту били неравноправни такмаци, али је било важно то што смо одржали континуитет и остали у међународним спортским институцијама.

Како данас реагујете на апеле да се руским спортистима забрани учешће у Паризу, и да за тако нешто агитују бивши олимпијци?

– Колико знам, руски спортисти нису умешани у било какве активности своје земље на војном плану. Искључиво се баве спортом и припремама. С гнушањем примам такве информације. Олимпијске игре нису игре држава, већ игре појединаца и то је јасно зацртано у Повељи МОК-а. Ради се о правима спортиста која им нико не може одузети. Ово је нонсенс, жао ми је спортиста.