Имагинарна капитулација

Тешко је прихватити да постоји зрно здравог разума када протестујеш против капитулације које заправо нема. Протестујеш против плана кога такође нема, јер тзв. француско-немачки план је нацрт или оквир који се намеће као полазна основа. Дакле, нема плана, па самим тим нема никаквог ни потписа, што нас доводи до логичног закључка да свакако нема никакве нити победе, нити капитулације, па се самим тим поставља крајње логично питање – против чега тачно одређене политичке групације протестују и који је смисао њихове политичке акције.

Стиче се утисак да тобоже патриотске организације једва чекају да Вучић нешто потпише, јер самим тим то јесте суштина њиховог опстанка на политичкој сцени. Покушајте било шта са лидерима тих опција да разговарате на тему економије, инвестиција, нових радних места, технолошког напретка, просвете, културе, спорта, чега год, они једноставно не знају две реченице о томе да склопе. Не због тога што су необразовани, напротив, већ због чињенице да су политику прихватили да воде демагошки причајући једном делу јавности оно што она жели да чује, а не оно што јесте повезано са реалним животом. Оног момента када тему Косова и Метохије изгубе као доминантну, односно уколико се покаже да је Вучић урадио нешто веома добро у вези са „јужном српском покрајином”, тада се губи смисао њиховог постојања. Зато те групације свим силама навијају да Вучић буде издајник, јер у супротном они морају да нестану са наше сцене. Тренутно, једини начин да се одрже на позорници српске политике јесте да причају у футуру, односно да предвиђају да ће Вучић бити издајник који ће потписати тамо неки француско-немачки план. Њихова агресивна кампања се управо своди на то да увере јавност како ће Вучић бити издајник, али да су они ти који ће свим силама да спрече имагинарну издају. Сложићемо се, крајње испразна и бесмислена прича, али уједно и врло опасна јер се са њом невероватно лако манипулише, што доводи до радикализације једног мањег дела јавности. Не могу они бог зна како да угрозе власт, али њихова агресивност постаје озбиљан проблем, јер ти људи не желе да прихвате никакав контрааргумент ономе што су у својим главама зацртали. Они су фиксирали да је Вучић издајник, а када их питаш шта је то до сада па издао, онда они агресивно крећу на оног ко то питање поставља тако што га вређају или чак физички насрћу. Њихови политички лидери врло вешто пласирају бесмислице о тобожњој издаји, ужасном таласу миграната који ће нас преплавити, запрашивању из ваздуха, чиповању грађана, издаји Косова и Метохије, али уједно и целокупног Српства, доласку страних инвеститора који нас пљачкају, сигурној капитулацији која нас чека већ следеће недеље, али и скорашњем доласку Руса који само што нису прегазили Румунију и Бугарску, па долазе браћи Србима у помоћ да ослободе Косово и Метохију.

Великом делу јавности све ово делује да у ове приче може да поверује само неко ко је побегао из болнице „Лаза Лазаревић”, међутим, морамо бити реални, оваквих што у ово верују има сасвим солидан проценат у нашем народу. Они су свет за себе, врло агресивно бране своје зацртане ставове и немају намеру никако да их коригују, нити доводе у питање оно за шта се залажу. Многи од њих би заратили са пола света, додуше док се не запуца испред њихове куће или док им дете не одведу на фронт. Јунаштво би се показивало и доказивало до првог отапања меса у замрзивачу. Но, проблем је што је тада већ увелико касно, јер ако такви преузму кормило државе, а не искључујем да се тако нешто може догодити, одосмо ми до врага.

Зато је ово апел политичким лидерима који манипулишу оваквим бирачким телом да прекину са прорицањем у стилу баба Ванге о некаквој издаји, капитулацији или већ не знам чему. То се није догодило и неће се догодити. То једноставно не постоји. Постоји само бестидна манипулација оних који се труде да прескоче скупштински цензус и да тако опстану на политичкој сцени. Вреди ли то уништења сопствене државе? Не бих рекао.