Мардоково виђење

Редовно примам две „пошиљке с новостима” (newsletter), јер долазе са самих граница нашег света и поштују ограничења и онлајн новинарства и компјутерског екрана.

Једна стиже са адресе www.worldwatch.org, друга са www.privateislandsonline.com; прво је редовни билтен Института за одрживи развој света, међународне независне институције која мадгледа стање на нашој планети, друго је месечни рекламни проспект агенције за продају и изнајмљивање приватних острва. Једна одсликава тврду стварност света изражену у кратким, лапидарним текстовима лишеним илузија и пропаганде, друга представља географију маште, трагање за утехом личне утопије.

И једна и друга поштују основне законитости оваквог општења: брзо се примају, читају и гледају, указују на постојање симболичког универзума у својој позадини и, најпосле, сведене су, понајвише налик проширеној, мултимедијалној краткој (SMS) поруци.

Дигитални оптимисти су прерано отписали штампане, а сада то узалуд покушавају и с класичним електронским медијима. Интернет и мобилне технологије јесу променили поступке информисања, али на прилично неочекиване начине, не задирући у већ успостављене забране.

Две су се појаве успротивиле „победи нових над старим медијима”. Најпре, историјска чињеница да ниједан нови није угасио старијег претходника, већ само успоставио нове границе. И потом: иако је дигитална култура највиталнији сегмент планетарног културног обрасца, наш свет и даље почива на штампаној речи. Уз то, појављује се техничка невоља специјализације и професионалног знања.

Наиме, покушајте да пратите једну информацију на различитим сајтовима и одмах ћете увидети да потиче из једног извора, по правилу из Интернету страног. У ери свеопште професионализације, пренаивни су били снови у вези с демократизацијом Интернета: прирођенија су му говоркања и препричавања, роморења и шушкања, а не пласирање проверених и тачних информација, што подразумева редакције, образоване новинаре, теренске екипе, лекторе и уреднике, цели медијски апарат који, зна се, кошта. С друге стране, класични медији не могу да издрже искушења скраћења последњих рокова (deadline) и свакидашњег сензационализма које намеће Интернет, отуда њихова будућност лежи у хибридним, самосвојним интернет-формама, пре свих у електронској пошти и блогу.

На пример, у онлајн могућностима блогова, употребом твитеринга (www.m.twitter.com), друштвене мреже и микро bloging платформе, са чиме је енглески „Гардијан” (www.guardian.co.uk/media/futureofjournalism) започео још 2002. праћењем фудбала, а ове године у своју онлајн конференцију уврстио у будућност новинарства. Изван приватне сфере, у маркетингу и пословној комуникацији, њузлетери су форме које могу да споје моћи информација и непосредност и блискост писма. Једноставне и кратке, па још мултимедијалне форме, то су и по мишљењу Руперта Мардока будућност медија. Можда то можемо назвати и повратком „радничких” новина, комбинујући својство „један на један” електронске поруке и брзе и јефтине мултимедије.

Иако је живот је оно што чинимо када смо ископчани (офлајн), чине га и ситнице када шаљемо кратке поруке или постујемо на блогу. „Види ме” постаје најважније у свакодневној комуникацији угроженој кризом идентитета сваке групе и сваког појединца.