Како југ Србије приближити Београду

Да ли би дуплирање субвенција на 14.000 евра по радном месту довело стране инвеститоре у неразвијене општине Србије и шта је потребно урадити да радник у Врању прима приближну плату као радник у Војводини?

Председник Србије Александар Вучић ће предложити влади да одобри двоструке субвенције за инвеститоре јужно од Саве и Дунава како би тај део земље могао да иде у корак са Београдом и Новим Садом. Влада ће морати двоструко да улаже у централну, источну и јужну Србију како би се сви делови земље изједначили по приходима. Ако је на Врачару просечна плата 1.350 евра, зашто би у Врању неко радио за 550, питао је Вучић на отварању друге фабрике немачке компаније „Континентал” код Новог Сада. Он је рекао да због нижих трошкова југ Србије мора да се направи привлачнијим за улагаче.

Милорад Филиповић, професор на Економском факултету, каже да је Србији потребна нова регионална политика и двоструко већи износ инвестиција у инфраструктуру мање развијених подручја.

– Ми немамо политику регионалног развоја. Имамо стару регионализацију Србије од пре десет или 15 година и од тада се тиме не бавимо. У тој регионализацији која је усвојена као законска основа, имамо четири групе развијености општина и плус једну девастирану, у којој се налазе најнеразвијеније. Чињеница је и статистика показује да су се разлике драстично погоршале у регионалној уједначености и регионалном развоју у последњих седам до осам година, са приливом страних директних инвестиција и отварањем радних места у Београду, Војводини, Шапцу. Потребно нам је ново осмишљавање политике регионалног развоја и ту је председник Србије потпуно у праву – објашњава Филиповић.

Према његовим речима једини услов који држава треба да испуни је изградња путне, телекомуникационе и енергетске мреже уз улагање у социјалну инфраструктуру, то јест у боље школство, домове здравља и болнице у централној, источној и јужној Србији.

– Нама је битно да привлачимо улагања вишег технолошког нивоа, као што је „Континентал”. Такву инвестицију не можемо да сместимо у Трговиште или Босилеград јер ту нема радне снаге која то може да испрати. Али фабрике које су радно интензивне, а опет су бар средњег технолошког нивоа, као што су неки делови за ауто-индустрију и медицинску опрему, могу да се развијају ван овог подручја које је сада најинтересантније странцима, око Коридора 10 и Коридора седам то јест подручје Војводине, Шабац, Београд. Свилајнац до Ниша – наводи Филиповић.

Указује да постоји велики несклад на тржишту рада. Имамо вишкове факултетски образоване радне снаге која никоме није потребна у фабрикама, а са друге стране немамо мајсторе, погонске инжењере, висококвалификоване раднике који носе производњу и морамо да увозимо радну снагу из Турске и Бангладеша.

– Имамо тај дисбаланс и немамо више потребу да високим субвенцијама решавамо питање незапослености. У последњих пет или шест година драстично су повећана улагања у средње и високе технологије као што је МТУ (немачки произвођач ваздухопловних мотора) у Панчеву, „Континентал” у Суботици и Новом Саду, „Јазаки” у Шапцу. То су све погони који траже доста инжењерског кадра, менаџере, високообразовану и специфичну радну снагу, а много мање раднике са основном стручном спремом и средњим образовањем општег типа – каже Филиповић.

Подсећа да смо пре 10 или 15 година морали да прихватамо и производњу чарапа и веша јер нисмо ништа своје сачували. Уништили смо индустрију коју је Србија имала до 1991. године у оквиру Југославије.

–Од 2001. до 2010. смо ту архитектуру потпуно разорили и није остала ниједна озбиљан индустријска производња у Србији која је могла да буде конкурентна и да изађе ван тржишта наше земље макар на неко регионално тржиште. Захваљујући томе морали смо да ангажујемо страни капитал, али сада већ можемо да постанемо мало пробирљивији и ако већ дајемо толике субвенције треба да тражимо да се регионално распореде инвестиције – наводи Филиповић.