Тајне јавног сервиса Србије

Без уложеног динара, Јавни сервис Србије произвео је врхунски ријалити програм, али тако да га емитују сви остали, осим РТС-а. У том парадоксу крије се савршенство сценарија о тајнама Јавног сервиса Србије. Тај који га је написао заслужио је варијабилу, али сумњам да ће генерални директор Драган Бујошевић, са томпусом у једној и чашом италијанског вина у другој руци, успети да се дочепа налив пера и потпише је. Мада је он, као главни јунак, заслужио да награди самога себе. И да при том мудро констатује: чак и ако је ангажована спољна продукција, нису добили ни динара!

У афери са државном телевизијом има нечег и кармичког, за гледаоце ријалитија је то кључно – како се само Жељко Митровић тога није сетио – јер је прича промовисана на сајту „Пиштаљка”, за чије је оснивање заслужан управо Бујке. Дошавши на место главног уредника „Политике”, најпре је сменио заменика глодура Владимира Радомировића, потом га деградирао у новинара сарадника, а онда га и дегажирао из „Политике” 2009. године, заједно са Радомировићевом супругом и још неколико новинара који нису били по укусу тадашњег председника Србије Бориса Тадића.

Оставши без посла, Радомировић је основао сајт „Пиштаљка”, бавећи се коруптивним аферама тадашње Демократске странке, али је после Борисовог пада и доласка напредњака на власт, наставио да открива афере и нове владајуће касте.

Управо је „Пиштаљка” недавно објавила документ, записник са девете седнице Управног одбора РТС-а из јуна прошле године, у ком се износе закључци јединог истраживања о трошењу новца који је овај одбор спровео. Тешко је претпоставити да је тај папир кошава одувала из зграде у Таковској 10, а онда је он путовао на ветру, атерирајући на Радомировићев радни сто.

Суштина афере која је ескплодирала јесте шема по којој јавни сервис склапа сарадњу са спољњим продукцијама, за шта поједини водитељи ове куће добијају додатне хонораре поред постојећих плата, па су се неки од њих досетили да формирају своје продуцентске куће, појављујући се у двострукој улози – као запослени у РТС-у и власници или новинари спољних продукција. Али, махом су радили за спољње играче, тако тврди Кланшчек, по енормно већим ценама него што би то учинила продукција РТС-а, те ето сумње да је новац грађана исцурео у нечије приватне џепове. Кланшчек је помињао и месечне варијабиле које добијају омиљени Бујошевићеви новинари, али како међу њима има и неоспорних телевизијских звезда, попут Јована Мемедовића или Драгане Косјерине, ту долазимо до тачке која се тиче слабо плаћене новинарске професије. Они су заслужили велике основне плате, како не би размишљали о тезгарењу за сопствену кућу.

Драган Стојановић

Али, то је суштина канцерогеног деловања јавних предузећа и основ не само корупције већ и свеопштег лицемерја. Зато је, ако примећујете, транзиција процес који вечно тече и далеко надилази РТС. Накљукани нашим новцем, кроз математички прецизне формуле, јавна предузећа служе да се после првобитне акумулације капитала – епоха Слобе и неправедних санкција – у демократији новац прелива на нечије приватне рачуне кроз системе „спољних продукција”, без обзира на врсту делатности. Увек су ту играчи са стране који су далеко способнији, бржи и креативнији од оних унутра, чије су плате фиксиране коефицијентима, па су због тога многи способни људи у јавној администрацији или побегли у приватни бизнис, или тону у живом песку јавног сектора. Скретање пажње на зараде водитеља од десетак хиљада евра отуда је погрешно, јер је право питање да ли се са РТС-а законски одливају милиони евра. Можда да, можда не. И гле чуда, како то да се нека парица није залепила на чело колега из информативне редакције, нарочито „Око магазина”, као њеног најпрофесионалнијег дела.

Како је реч о огромним износима у еврима, у РТС су ушли истражни органи. И опет, гле чуда, сви јунаци им се радују. Полиција је ушла први пут без радног налога да штити запослене од евентуалног упада демонстраната.

Док се емитује овај ријалити, можемо само да нагађамо ко је заиста дунуо у „Пиштаљку”. Можда је то био и сам Кланшчек, што драматургији даје посебну ноту загонетног, јер је постављен на место председника УО тек пошто је Бујошевић поново изабран за директора Јавног сервиса, иако је још пре четири године стекао законске услове за одлазак у пензију.

Ништа чудно. Бујке слови за новинара са најимпресивнијим си-вијем у историји српског новинарства, а чијег се било код текста било ко ретко сећа. Али он поседује нешто много важније, а то су антене којима је вешто хватао фреквенције које су га усмеравале на права места. Почео је у „Политици”, али је учвршћивањем Милошевића, прешао у НИН. Прва висока функција у медијима коју је добио била је позиција главног уредника „Европљанина”, чији је власник био Славко Ћурувија. Тада је Бујке заиста имао петљу, а после 5. октобра, учвршћујући пријатељство са Чедомиром Јовановићем, његовом успињању није било граница. Како још бољи њух за нова времена има Богољуб Карић, ангажује га 2001. године за аутора култне емисије „Није српски ћутати” на БК телевизији и Бујке постаје општепознато лице, те новинарске награде пљуште једна за другом. Нарочито после књиге коју је написао са Иваном Радовановићем „Пети октобар – 24 часа преврата”.

Сасвим је могуће да Бујошевић заиста ни ћорава динара није узео, како је рекао на узбудљивој седници Скупштинског одбора за културу информисања, којој је присуствовао и Кланшчек, па је на моменте маратонско заседање подсећало на медијско-политичку басну. Ко је ту црвенкапа, ко вук, ко бака? И кључно, ко је ловац? Извештај о раду РТС-а за 2021. годину усвојен је већином гласова, али ће се ријалити наставити у свим медијима, осим на РТС-у. Међутим, Јавни сервис није детаљно извештавао о свом случају, али је на сајту преносио саопштења продукцијских кућа, тако да неко неупућен, ко је само пратио РТС и читао сајт РТС-а није могао да разуме шта се заиста дешава. Можда је Бујошевић, препуштајући другима да извештавају о њима, схватио да је паметнији слоган „српски је ћутати”. Ионако је онај претходни, „није српски ћутати”, смислио Александар Тијанић.

Кабинет генералног директора РТС-а сматра се једним од најмоћнијих српских места, јер се одатле управља вестима и новцем. А наше право да знамо све? Можда је боље – не баш све! Није најпрофесионалније, али је тачније.