Бројеви као добронамерна препорука

Да ли сте на време послали своју децу на спавање јер управо почиње садржај означен као непрепоручљив за гледаоце млађе од 12, 14 или 18 година. То је оно упозорење пре почетка или током емитовања, број у углу малог екрана. Некорисна је родитељска опрезност.

Радознало дете сачекаће неприкладан садржај у репризном термину кад никог нема да га надзире. То је само једна димензија игре са упозоравајућим бројевима који треба да сачувају децу и одрасле од сцена безумног насиља, пребијања, шутирања, преношења лешева... Или беспризорних секвенци суровог секса.

Намеће се питање како се одређује та старосна граница неприкладности за ТВ програме и да ли има сврху? Како је законом то регулисано? Како је код нас, а како у свету?

Од Николе Попевића, уредника филмског и серијског програма РТС, добијамо прво објашњење. Класификацију програма, не само филмског већ и осталих, не би требало схватати као забрану или ограничење већ као обавештење (или упозорење) о томе какав би садржај гледалац могао да очекује.

– Бројеви 16, а нарочито 18, приказани жутом и црвеном бојом значе да садржај може бити узнемирујући или непримерен за млађе гледаоце. Теоретски они значе број година испод којих се програм не препоручује, као и за осетљивије особе, оне које би морале да избегавају стрес, све и ако имају више од 18 година. Што се тиче филмова и серија, најчешћа ознака је 12. Међутим, осим саме класификације, када је реч о програму РТС, за друге телевизије не могу да гарантујем, значајно је и време приказивања током дана. Ово је већ уредничка одлука. Дозвољено је да се филм са ознаком 12 емитује у било које време, што није случај у многим другим државама. Није неочекивано да увече иде филм са умереним насиљем, стилизованим, филмским, које у жанровима попут акционог, гледалац, напросто, не схвата озбиљно.

Попевић сматра да су за већину гледалаца снимци са ратишта више узнемиравајући него ратни филм, јер су тада потпуно свесни да гледају стварне слике.

Бројчане ознаке о (не)прикладности филмова и серија за одређене категорије гледалаца доносе се унутар Филмске редакције, по одгледаном филму или епизоди, додаје. За одлуке се користе и класификације других држава. Стране државе, зависно од културе, менталитета и локалних закона, имају различите системе и критеријуме.

– Нама је најближи француски систем – каже Попевић.

Да би гледалац приближно знао шта би могао да очекује, поједине светске платформе, осим (или уместо) бројчане класификације, дају и конкретније информације. Пре почетка дају се подаци какав се интензитет насиља и секса у програму налази, има ли вулгарног хумора, псовања, конзумирања дувана, алкохола или дрога...

Све до тога да ли постоје сцене које нису за фотосензитивне особе или оне склоне вртоглавици, односно да ли у неким сегментима има интензивног треперења или наглих кретања.

Директорка програма ТВ Прва Катарина Павловић гледа на овај проблем из угла гледаности и правог избора. Према њеним речима, последњих година дошло је до миграције филмског програма на кабловске канале. Самим тим, шансу су добиле домаће серије.

– Наша филмска и серијска редакција акценат ставља на окупљање породице пред телевизором и тако бирамо филмове и серије. Наравно, поштујемо одредбе о старосним границама за гледање играних програма. Трудимо се да формирамо програмску шему која ће бити погодна за готово сваки узраст, а уколико није намењена млађој популацији, ознака у углу екрана јасно одређује коме је намењен садржај.

Бројчана упозорења су уведена превасходно због најмлађе публике. Питали смо Ану Митровић, психолошкињу и директорку Института за дигиталну комуникацију, како сцене насиља утичу на децу и како најмлађи реагују?

– Деца немају довољно развијено критичко промишљање ни логичко закључивање. Могу помислити да све што виде треба и пробати, а то је свакако проблем – каже Ана Митровић.

– Деца на нижим узрастима не виде љубав у вођењу љубави, тај однос им може изгледати као врло агресиван чин и унети много немира у њихове мале, незреле душе – додаје.

Припадници генерације Z, рођени у дигиталном свету, самоуки су када су у питању медији, не интересује их телевизија, окренути су сопственим идејама и ставовима и немају времена да „филозофирају”. Воле слободу, не воле ограничења и „морања”. Знају о медијима, платформама, о глобалним и локалним политичким, социјалним, културолошким трендовима више него родитељи. Емпатични су, тврдоглави, смислени, правични и врло објективни, али и подложни манипулацији, зато морамо бити веома пажљиви и опрезни у комуникацији различитих садржаја са њима – упозорава Митровићева.

Уместо закључка, само напомена – наша регулаторна тела у последњих годину дана нису ниједног емитера казнила због погрешне класификације програма.

Ријалити програми су опаснији

– Пре десетак година када је код нас донет закон о класификацијама програма и уведен систем који се данас користи, УНС је организовао више округлих столова. Скретао сам пажњу да у ријалити програмима није довољно замагљивати проблематичне догађаје, а непримерен речник покривати пиштањем. Гледалац је свестан разлике између стварног догађања и стварних особа у ријалитију и филмских маштарија, макар оне имале и елементе насиља. Сходно томе, требало би кориговати класификације и програмске шеме – каже Попевић.