Иван Заблаћански: Волим да експериментишем

Судбина Ивану Заблаћанском није наменила да кроз живот иде са куварском капом о чему је маштао када је имао пет година. Његова опседнутост бакиним шпоретом на дрва у који је могао без престанка да гледа док се крчка неко јело, остала је само сећање. Уместо варјаче, у руке је често узимао пиштољ јер је тако било предвиђено сценаријом за улогу коју је тумачио.

Кренуо је стопама родитеља који су свој професионални живот везали за позорницу. Магија сцене и светлости камера била је јача од оне која се ширила из бакиних и теткиних кухиња. Сада имамо прилику да га гледамо као инспектора Владу у шестој сезони серије „Убице мог оца” која је почела да се приказује на две телевизије – Суперстару и Првој.

– Још увек бих желео да постанем кувар. Волим да експериментишем и да испробам нешто што је у вези са кухињом што се на мени, на срећу, још не види, а надам се и да неће јер баш волим да једем. Окружен сам људима којима је храна напросто покретачко гориво док ја волим да седнем и да уживам, да мерачим. А знам и да кувам – каже млади глумац који је још у вртићу почео да се игра позоришта да би потом код куће неретко нервирао родитеље јер је стално правио нови размештај ствари како би направио „сценографију” за своју кућну представу.

– На ту импровизовану сцену доводио сам другаре, организовао представе... Одлазио сам и у позориште које ми је постало простор за истраживање и почело је да ме привлачи. Сећам се да сам носио играчке, али би их врло брзо одложио и гледао маму и тату и њихове колеге како раде свој посао – прича глумац који је своју прву улогу добио када је имао само седам година, захваљујући оцу, трагично настрадалом глумцу Миленку Заблаћанском.

Приметио га је 1996. године неко од татиних пријатеља, па су њега и његову најбољу пријатељицу са шестог спрата зграде у којој је тада живео ангажовали да глуми у серији „Мали кућни графити”.

– Код куће смо учили текст, помагали су ми и мама и тата. Они су нам објашњавали како би то требало да изгледа и ми смо на сет дошли спремни. Биле су то две епизоде, али сам добио хонорар за који сам купио најгрознију зелену маску на свету – сећа се уз смех причајући како је то био један мали излет у свет телевизије који ће поновити доста година касније.

– Осим наступа у неким школским представама више никакве ангажмане нисам имао, али сам све време ишао у позориште, пратио шта раде моји родитељи и схватао да ме тај свет све више привлачи. И тако сам 2007. године почео да се спремам за глуму и то код Драге Ћирић, пријатељице мог оца са класе. Тада сам се дефинитивно заљубио у глуму. Код Драге сам се осећао лепо, ту сам заволео игру, а она и ја смо постали пријатељи за цео живот, она ми је као члан породице. Изашао сам на пријемни и нисам прошао. Нисам био довољно спреман. Те године умро је тата, у јануару, а ја сам пријемни имао у јуну – прича Иван и додаје како је одлучио да упише нешто друго да не би изгубио школску годину, па је кренуо стопама свог друга и попут њега уписао менаџмент у осигурању.

То што то није имало никакве везе са њим, у том тренутку му и није било много важно. Пола године је редовно одлазио на предавања, чак добар просек стекао, али...

– После сам бежао са часова, одлазио на Земунски кеј на којем сам читао Чехова, Нушића, Достојевског... Заправо, спремао сам се за нови пријемни испит, дошао сам код професорке Биљане Машић и она ме је примила у своју класу. На трећој години позвао ме је Кокан Младеновић да играм у „Зони Замфировој” у Позоришту на Теразијама и ту представу играмо, ево, већ једанаест година. То је моја прва позоришна улога и много ми је драга. Тако је све кренуло. Након тога је била аудиција у Мадленијануму за представу „Плави анђео” – присећа се наш саговорник.

Потом стиже и прва професионална улога на телевизији у серији „Равна гора”.

– Дакле, мој први озбиљан снимајући дан био је код Радоша Бајића. На сету је било 300 људи, а моја сцена се снимала у кући која је била претворена у бункер и Радош ми је много помогао да се снађем. И касније сам сарађивао са њим – каже Заблаћански.

На наше питање која му је улога до сада била најзахтевнија, без размишљања одговара:

– Улога Спасе у „Колу среће”. Прво зато што је то серија од 200 и више епизода, снимана је девет, десет месеци, а ја сам безмало сваки дан био на сету. Уживао сам у грађењу тог дивног лика који је сироче, човек за све, свачији и ничији, а заправо је добри дух тог места.

Воли и улогу инспектора Владе у „Убицама мог оца”. У првој сезони имао је два снимајућа дана, потом у другој нешто више, у трећој још више...

– У петој и шестој сезони има ме у свакој епизоди. Како ја одрастам, одраста и Влада кроз серију и пратимо се. Ја њега, он мене. Волим да радим различите ликове, волим када се месецима спремамо за улоге. То је као да добијем милион долара. Али, Влада и Спаса су ми најдражи. И када се заврше та снимања, данима будем празан. Додуше, код „Убица” увек постоји шанса да се прича настави, па, ипак, буде ми некако тешко када последњег дана оставим значку и пиштољ и поздравим се са ликом. До следеће сезоне. Ако је буде, наравно – каже Иван Заблаћански.