Ручак у рерни, баба на јоги

Договор је био да се нађемо пре часа, мало попричамо, сликамо првих десетак минута и искрадемо се да их не би ометали у вежбању. Остали смо до краја и вежбали с њима – толико је била заразна енергија Софије Пекић Квори (75) и њених студената.

То што им у личним картама пише да имају између 65 и 90 година, на паркету се није видело. Дух и тело су им млади. Једини мушкарац у групи је Влада Стевановић. Деда Влади је готово непријатно што га читава група хвали: недавно је истрчао зимски Београдски полумаратон, 21 километар. Само замислите, не морате да трчите.

– Немам још 89. година, пуним 21. марта. Био сам маратонац, сад трчим само кратке стазе, пет, седам, 10 километара, а у плану ми је овогодишњи Београдски полумаратон. Дошао сам на јогу јер имам проблеме с кичмом, да ми помогне мало, да се разгибам – прича нам деда Влада док намешта простирку.

Друга звезда групе је бака Милијана Јововић (90), која долази да вежба са сином који јој помаже. Стас балерине, године се не виде. Савијеној до пода, нико не би ни Мири Перић дао 75 година, а камоли потврдно климнуо на уобичајену реченицу „да у овим годинама све боли”. Још мање да је донедавно била на списку за операцију кука. „Нисам могла ни да седим, нити да устанем. Тек сам два месеца овде и препородила сам се, научила сам правилно да дишем, а ту је и дружење”, прича нам Мира.

Славица Ранкић је најћутљивија. Ово јој је први час. Каже да никада није била на јоги, а није давала ни изјаве за новине. Софија је храбри за прво, ми за друго. Почетници и они с посебним здравственим проблемима већину времена вежбају уз помоћ столице. Они вештији у тренингу на поду раде све захтевније позе како час одмиче.

Братислави Миловановић (69) ови часови, верује, у ковидна времена помажу да се не разболи. Била је на ПМФ-у прва генерација која је завршила кибернетику с нумеричком математиком, а данас је поново авангарда: није ово само истезање, чувам здравље пре свега, каже.

Софија инсистира на термину јога за златно доба. Каже да је јога по класификацији у нашој земљи спорт, што је тачно, али само донекле: у јоги нема надметања, ако се с неким такмичиш – такмичиш се сам са собом: данас сам могао ово, сутра ћу моћи ово...

И она признаје да је у почетку била скептична и да је кренула на часове само да би проводила више времена са сином.

– После одласка у пензију кренула сам на часове јоге код старијег сина, који је први почео с јогом за златно доба, с мајкама својих другарица. Било ми је много тешко, јер се нисам бавила никаквом физичком активношћу, само књиге, компјутер, трчање с једног састанка на други. Још не стигнем да завршим једну обавезу, стиже друга, па трећа и тако и на послу и код куће. Нисам могла да се савијем, окренем, све ми је било зарђало. Тек касније сам схватила да није суштина јоге да све можеш да урадиш, суштина је у покушајима. То је био период пре десетак година, када се баш мало старијих људи бавило јогом. И онда су постепено престала леђа да ме боле, проредиле се моје хроничне бољке, кренула сам да дишем пуним плућима, иако сам имала ХОБП као последицу пушења дужег од четири деценије. Дисање је главни инструмент за постизање мира. Ова јога коју практикујем, минимал, као и заправо већина секуларних, базирана је и на психологији и на физијатрији – прича нам Софија док дочекује прве студенте.

Тако их зове, каже, јер не може да побегне од катедре.

Зашто наглашава секуларна? Да ли су на часовима причали о најновијем ставу цркве?

– Јесмо, кад се појавило то, да кажем, неразумевање од стране цркве. Јога није индоктринација, овде не промовишемо ништа: ви сте православац, жена до вас католкиња, ја никад не знам ко је које вере, не питам ни за године, нити је то тема. Тема је тело, ум, учимо се да контролишемо мисли које су нам читав живот јурцале тамо-амо. Стално су ми говорили „смири се Софија”, нисам знала како. Јога ми је дала то како, дала ми је инструмент како да превазиђем своје немире, како да дисањем прочистим мозак од нагомиланих негативних мисли. И онда сам пожелела да поделим то са другима, посебно онима који су свашта преживели у овој земљи, да се смире и уживају у златним годинама – каже уз осмех. Радо цитира и нешто што је једном чула: „Децо, оде баба на јогу, ручак је у рерни.”

Ана Богдановић Милановић била је њен први учитељ. Завршила је курс за инструкторе који је акредитован у „Јога алијанси” („не могу да побегнем од акредитације”, шаљиво убацује). Била је најстарија у тој првој генерацији „минималаца”.

Данас повезује традиционалне аспекте јоге са савременим знањем медицине, неуробиологије, биомеханике, функционалне анатомије... Каже да је то и физички и ментални тренинг, усмерена пажња на тело и покрет, уз концентрисано дисање. За разлику од оних млађих којима се саветује да раде до границе бола, овде је императив: радите само до своје границе.

А да су границе ту да се померају, најбољи су пример Софија и њени полазници. Ручак у рерну, махните деци и унуцима и реците им: „Оде баба на јогу. А можда истрчим и маратон.”

Стив и Софија: Од Кембриџа до Србије (Фото: из личне архиве)

Живот као роман

О животу Софије Пекић Квори могао би роман да се напише. После петооктобарских промена, била је једна од само три жене на челу неког београдског факултета. Ђинђићева енергија захватила је и Београдски универзитет, па су три професорке срушиле мушки бастион и преузеле руковођење на пољопривреди, ФОН-у и цивилној одбрани. После их је било још, али оне су биле прве. И само оне знају колико је то било тешко.

Касније је била драгоцена саговорница „Политике” и као члан Комисије за акредитацију високошколских установа Републике Србије. Живот је тако уредио да током докторских студија на Кембриџу упозна, заволи и на крају доведе у Београд Стива Кворија, професора биологије. Стив је добио и српски пасош, радио је као гостујући професор у канцеларији Владе Србије Војислава Коштунице, бесплатно је учио наше научнике како да пишу пројекте за стране конкурсе. И даље је активан и лепо је научио српски. А лепо и пева – аматерски је оперски певач. Софија и Стив имају шесторо незаједничке деце и шесторо унучади.