Избацивање воде из брода

Петрић је већ прошлост, а Дуљај садашњост Партизана. Досадашњи тренер није више видео како да крмари бродом у који вода улази са свих страна. После потонућа још при поринућу у Купу Србије, већ изгубљене битке за првака државе и неславног растанка од Европе искрцао се пре него што је најавио.

Немоћ против крагујевачког Радничког, који је из Хумске однео бод, и утисак да га кормило више не слуша убрзали су растанак, па није сачекао средину марта и предах у домаћој лиги.

Задатак да избаци воду из брода, који тоне поверен је Игору Дуљају, Партизановом ђаку и првотимцу, који се доказао и у репрезентацији и у Шахтјору из Доњецка, у његово време значајном имену у европском фудбалу. Нова улога у Хумској му је поверена уочи најтежег испита – окршаја с Црвеном звездом у петак, на стадиону „Рајко Митић”.

Шта нови командир „црно-беле” чете може да учини за тако кратко време? Сам је, по именовању, признао да не може много. И вероватно нико ко је одговоран не би другачије рекао. Своје речи је поткрепио и тиме да Црвена звезда има 13 бодова више и да у таквим околностима не може ни да јој се прети. Уз напомену да такозвана шок-терапија не успева увек.

У вртлог је скочио из Телеоптика, Партизановог потока. Посао му је нешто олакшан, јер већину оних, којима ће сада да командује добро познаје, пошто је био помоћник Сави Милошевићу и Александру Станојевићу.

Разуме се, нови тренер није прихватио ту улогу да би потонули и клуб и он. Значи, нечему се нада. Чему и у шта ће да се поузда кад пошаље своје људе на најљућег ривала, пуног себе што због својих победоносних похода, што због бауљања „црно-белих”?

Дуљај је до јуче бринуо друге бриге, па је превише да се очекује да извади спреман план за бој. Али, нешто мора брзо да смисли ма колико да је његово људство у ранама. Разуме се, онога ко досад није научио да игра фудбал нико не може преко ноћи томе да га научи. Ови

Партизанови фудбалери су показали да преко ноћи може да се – заборави да се игра.

Јесенас су, баш под Петрићевим вођством, блеснули. Било је то у оно доба кад су два пута надвисили Келн, кад су у низу дали Војводини и

Вождовцу по четири гола, потом по три Чукаричком и Јавору (у овом последњем случају то је било довољно само за један бод), па четири нишком Радничком, онда три ТСЦ-у. После таквих таласа један једини гол у мрежи Новог Пазара је тада виђен као нагла осека, али је донео три бода.

Потом је уследио прекид због Светског првенства и – беше некад. Садашњи Партизан је толико безвољан да никако не може да се повеже с ондашњим.

„Црно-бели” су јесенас били као рисови. Кидисали су на плен, који им је често постајао ловина затечен силином првог удара. Сада су кротке маце, које се засите већ после прве капи млека. Младост из Новог Сада, па Тираспољци, онда Крагујевчани лумповаше у Хумској до миле воље.

Дуљајеве главне одлике као играча су били борбеност, пожртвовање, издржљивост свих 90 минута. У овом тренутку његов једино оружие је да баш то распири код својих играча. Бескрвна игра је дошла главе Партизану не само сада када се Петрић истрошио, него и много пута раније.

Јуриш и само јуриш није последњи штих очајника, то је адут за све игре. Без тога не могу ни шпилови с најјачим асовима.

Само силни таласи могу да ослабе и сруше противничке бедеме.

Партизан не сме више да буде мирно језеро. Сада и надаље свој пробој мора да заснива на снази бујице, чак и ако буде морао да удара у непробојне литице, јер ће иначе да буде вода у чаши, коју ће свако надушак да испије.