Партизаново преиспитивање

Пред Партизановим фудбалерима је сутра (19 ч) „вечити дерби”. Укупан учинак њихових окршаја с комшијом сам по себи указује да то није пријатан задатак. А још садашњи тренутак нимало не слути на добро.

„Црно-бели” су од свог настанка прошли поред много Сцила и Харибди. Иза њих је и време када је баш било тужно да се погледа на табелу (1979. су у последњем колу обезбедили опстанак у лиги, а наредне године тик пре тога). Испадали су у домаћем Купу и од нижеразредне екипе и кад су били бројчано јачи на игралишту. Сем оног узлета у финале Купа шампиона 1966. готово сви изласци у међународну арену су се завршавали болним изласком из ње.

Дакле, друго место на табели, испадање у шеснаестини финала од прволигаша (по некадашњем именовању то би био друголигаш), неславан завршетак европског похода нису за харакири. Али...

У овом моменту се толикко много баласта натоварило на њихова плећа да ће бити право чудо ако га се једним трзајем отресу. Звезду су у првенству последњи пут савладали још пре короне – 22. септембра 2019! Од тада два пораза и ниједна једина радост. Ако се рачуна и Куп „вечитог ривала” нису победили од 10. јуна 2020.

Ове године Звезда ће и шести пут узастопно да постане првак државе и тако изједначи рекорд, који је Партизан поставио, а њему ће ово да буде трећа сезона у којој ништа није освојио. И не види се шта би могло преко ноћи да се поправи, па стрпљење, разуме се, почиње да се тањи.

Управни одбор клуба је сам себи признао да је догорело до ноктију и решио је да у најскорије време ванредно окупи Скупштину. И да јој, поред полагања рачуна, понуди како да се суноврат заустави и кола изгурају или извуку на врх.

Своје златно доба (шест година није силазио с престола у нашем фудбалу) Партизан није искористио да учврсти темеље успеха. Дабоме, не може вечно да се буде шампион, али бар да се по силаску с првог места не потоне дубоко. Било је и земљотреса изнутра, било је и вулкана споља, било је и превида... Као и добрих намера, обећавајућих потеза, сркутања радости... Међутим, кад се подвуче црта – брига до бриге.

У Партизану нису хтели или нису сматрали за сходно да дигну узбуну кад су се појавиле пукотине, које су се све више шириле, па сада застрашујуће зјапе. Толико да су саме по себи искључива тема дневног реда на скупу оних који се питају о судбини клуба.

Објашњавањем невоља, које су изазвали укућани, фамилија, комшије, знани и незнани, временом у коме живимо, биће само прилог ораторству (грубље речено – кукумавчење). А оно што је сада потребно, не као хлеб насушни, него као ваздух, јесте како испливати из понорнице.

Ретко се дешава да се опасност открије у самом зачетку. Далеко од тога да је Партизан једини на свету коме су се, миц по миц, отргли дизгини. Дуго се, а и у томе није усамљен, трошио на споредне ствари. Без залажења у оно што се не види довољно је оно што се збивало на игралишту. Грешка може (и треба) да се разуме, али мора одмах да се без сентименталности укаже на њу и да се свим средствима спречи да се понови. Сада у лепо васпитање професионалца спада да се саиграчима, а тек, далеко било, тренеру не каже шта није добро или шта је могло да буде боље. У Партизану су, вероватно, у четири ока причали о томе, али се види да се на такав начин ништа није побољшало. Чак и када су последице биле погубне, а камоли кад због њих није плаћен цех.

Примера ради, од како је настављена сезона, није било утакмице за коју би могло да се каже да је Партизан био онакав какав се очекује да буде. Број гледалаца, (оцена се не мења ни кад се узму у рачун и оне организоване навијачке групе) то недвосмилено потврђује, јер истински љубитељи фудбала немају шта да гледају! Да не постоји традиција ове генерације (укључујући и оне из шампионских година) тешко би стекле присталице.

Управни одбори, уз све реалне тешкоће потекле из више силе, или нису размишљали шта и како да се сади да би се и кроз неколико година убирали плодови или, из неког разлога, нису могли да виде даље. На Западу (а у односу на нас и на Истоку), парама се између две сезоне прилично једноставно премосте проблеми. Али, то не оправдава првотимца Партизана (или било ког клуба у Србији), што не зна или је заборавио, почетне лекције из школе фудбала.

И без обзира да ли има разлога да се прстом упире у друге треба се усредсредити на оно што зависи од самог себе. Колико Партизаново преиспитивање буде објективније и колико његово размишљање о сутрашњици буде оригиналније излаз ће брже да се нађе. Уколико видици буду ограђени прошлошћу лутање ће да се настави (сем ако се срећа не смилује).

Наговештај, бар симболичан, могао би да се назре већ сутра. Ако фудбалери (уз надахнуће новог тренера и ветар у леђа од руководства), без обзира на живи песак у који су ускочили, нису изгубили главу могли би да стану на чврсто тло, а потом би било мало лакше да се изађе из кучина у које су се и они и клуб запетљали.