Хрватске хајке на цајке

Иза угла вреба Драган Којић Кеба, а ако се уз њега шуња и Ана Бекута, па реше да изврше диверзантски упад у Хрватску, ето проблема за европску чистоту Хрватске коју бране градоначелник Пуле и његов морални чистунац из Осјека. Не помињем им имена, небитни су поред поменутих величина које су протерали из својих градова. Забранили су народњачки музички караван који заправо преводи Душан Кулиш, у Србији помало заборављена народњачка звезда, јер човек живи у Сплиту, а био је некада велика југословенска нада, са хитовима „Без тебе је горко вино” и „Сузо моја, Сузана”, које су некада са радошћу објавили дечки из загребачког „Југотона”.

Нису Кулиша уграбиле дискографске куће са српског југа, где је царевао Миодраг Илић, звани Миле Бас, творац „Јужног ветра” где су стасавали Синан Сакић, Миле Китић, Шемса Суљаковић, Кемал Маловчић и Драгана Мирковић, већ су Кулиша после „Југотона” приграбили нови пургери из „Кроација рекордса”, па направили велике концерте по Загребу, Сплиту, Босни и дијаспори, згрнувши огромну лову у неовисној Хрватској.

Откад је Душан Кулиш који је увек важио за пристојног типа постао цајка, појма немам. Песме су му чиста народњачка класика, баш као Анине и Кебине, али довољно је да двојица политичких минималаца који воде Пулу и Осјек помисле да су Моцарти, па да настане свеопшти џумбус и хрватска хајка на цајке. То је поспрдни назив за српске народњаке и турбо-фолк на који иначе откидају у Хрватској, чак далеко више него овде, па чак и Светлану Цецу Ражнатовић сматрају омиљенијом хрватском маћехом.

Нисам случајно поменуо Милета Баса, композитора из Алексинца, који је створио чаробни музички коктел по рецепту – мало Балкана, мало Авганистана – промовишући југословенски музички интегрализам, почетком осамдесетих година. Била је то народњачка контратежа Новом таласу, музичком и културолошком алтернативном правцу београдских и загребачких бендова, који је неке од јунака одвео у дрогу, неке на саветничка председничка места, а неке у такву алтернативу, да је оно што су касније свирали постао екстремни аутизам.

Тада су песме Милета Баса звучале као мелодијски ужас, али су тиражи били невероватни, а током рата, свако од велике петорке је кренуо на своју страну. Синан Сакић је постао икона урбане популације, јер су га препознали као вођу сиромашних, изгубљених провинцијских душа који им разлива бол, беду, тугу и безнађе под шаторима, поставши последњи велики отпадник постпанка. Како се догодило то чудо, па су интелектуалци највишег степена, у Синановим песмама препознали себе, а потом кришом и Брену, Цецу, Јецу и остале хероине турбофолка?

Греше овдашњи паметњаковићи и силни колумнисти широм региона, када турбофолк сматрају музичким правцем и начином живота који је промовисао великосрпски национализам. Да је тако, Аци Лукасу би наместили хашку оптужницу. Овде је реч о непознавању материје, те се треба вратити у крај седамдесетих година прошлог века, када се догађа велики прасак југословенске поткулуре. Млади и амбициозни кротитељ певаљки, хармоникаш Саша Поповић, остао је без главне звезде, извесне Спасе, која је у том магловитом градићу на Сави пронашла своју љубав. Ваљда неког сезонца који је Спасу стрпао у комби и одвео је да негује његову стару мајку.

Брчко је била социјалистичка енклава за трошење динара, довољно близу Србије и на самој граници са Хрватском, где су самоуправљачи пристизали на цирку, музику и свеже певачко месо. Мултиетнички шљакерски Титов рај, данас је амерички експеримент увођења братства и јединства и згодна локација за шпијуне из региона да се окупе и размене информације о даљој дестабилизацији западног Балкана.

Хиперактивни и амбициозни Сале, хармоникаш суптилне сорте, кога је напустила Спаса, преврнуо је небо и земљу у Брчком, како би пронашао адекватну замену, јер су бесни радници захтевали нежни вокал у минићу, претећи да младог Салета претворе у ражњић и смажу га заједно са оркестром. Хармоникаш с шишкама и наочарима, који је одударао од стереотипа о мачо-музикантима који су славу стекли тако што су једном руком цепали по дугметари, а другом по бутинама конобарица, свратио је до Дома културе „Васа Пелагић”, где су добре девојчице певушиле шлагере.

Препоручили су му корпулентну плавушу. Звала се Фахрета Јахић и пакт је склопљен. Фама о високој, крупној певачици плавуши која јаше на раменима ситног хармоникаша почела је да се најпре шири по бирцузима, током првих месеци жалости за великим вођом Титом. Саша није ставио црнину, нити је одлазио у Кућу цвећа, већ се бацио на свирку, а Милутин Поповић Захар пише песме за први Бренин албум „Чачак”.

Југославија је лебдела у ваздуху после смрти Маршала, републичка вођства трасирала су пут за ново преуређење федерације, а радничка класа је тражила новог хероја. Добила је хероину! Аматеризам крупне девојке и маленог хармоникаша било је оно што је нација тражила. Више ништа није могло да заустави тај хипнотички микс последњег народњачког треша, попа и диска. Са југа се чуло арлаукање велике петорке Милета Баса и круг је затворен.

Југословени су изашли из масовног бедака, понашајући се као леш који усред аутопсије попије коктел редбула и шљивовице, с додатком екстазија. Саша Поповић се херојски носио са теретом на својим раменима, дувајући непрестано у шишке, свестан да се рађа нова империја, моћнија од свих друштвених привредних гиганата. Хајде да видимо где су данас Генекс, ИМТ и цео раковички комплекс, а где „Гранд” продукција. Пуни су ко брод, буразери.

Грађански рат почиње, али то је само маска за првобитну акумулацију капитала у рестловима црвене Југославије. И свака се одвијала на исти начин. Требало је ратом маскирати велику пљачку, одливање наших пара у џепове неколико стотина породица у отцепљеним републикама. Нова тајкунска класа не долази са концерата Филхармоније у фраковима, нити излазе из старе виле Глембајевих, већ се окупља на сплавовима и у мрачним кафанама, где се склапају послови. На бини завијају певачице у минићима, а коцкастим главама је потребан друштвени статус и симбол моћи. Пиштоље су већ имали. Како је Београд мегалополис, ту све почиње и разгранава се по региону по истој шеми.

Тако се ствара поредак који еволуира од циле-миле хармоникашке наиве Милутина Поповића Захара у епоху нарицања цајки-певаљки, пренашминканих пратиља и неопеваног џибераја тог полусвета музичке коза ностре, удружене са крупним капиталом из сивих зона моћи, да би коначно мутирао у силиконски неолиберализам, као последњу фазу политичког, економског, културолошког и музичког правца који симболизује пљачкашку транзицију европског истока. А где је огромна лова, ту су и добре песме! Зато та музика призива и новорођене Европљане и највеће евроскептике, и професоре и кримосе, и политичаре и беднике, да се увале у ВИП-сепареа и око њих и покажу докле су стигли.

То је турбофолк и отуда таква турбулентна љубав Хрвата и цајки. А свака велика љубав је забрањена. То је живот мој и твој, ој Мораво, ој!