Чија је имовина Републике Српске

Од нашег сталног дописника
Бањалука – Све до 2005. године проблем државне имовине и власништва над њом није се уопште појављивао у политичком животу постдејтонске Босне и Херцеговине. До 2005. се веровало, а тако се и поступало у друштвеном и политичком животу, да је то питање решено поделом територије између два ентитета у Дејтону у сразмери од 51 према 49 одсто. Све док те године бивши протектор Педи Ешдаун није одлучио да забрани располагање такозваном државном имовином, од када траје политичка борба за њеног титулара, што је по многим оценама основа политичке нестабилности земље и један од водећих узрока за недостатак инвестиција.

У жижу јавности, као и неколико пута у последњих десетак и више година, доспео је пре неки дан услед натезања конопца – с једне стране власти Републике Српске да имовину на властитој територији укњиже као своје власништво и с друге бошњачких представника и дела западних дипломата у намери да их у томе

спрече.

Наиме, Ешдаун је 2005. наметнуо четири закона, који се зову идентично – закони о забрани располагања државном имовином. С том разликом што се један односи на Републику Српску, други на Федерацију БиХ, а преостала два на БиХ и Брчко Дистрикт.

У свим тим законима који се углавном баве имовином из сукцесије и војним објектима – а у које су тек накнадно волшебно дописани пољопривредно земљиште и шуме – и који су веома кратки по садржају, наводи се исти параграф: „Привремена забрана располагања државном имовином у складу с овим законом остаје на снази до ступања на снагу закона којим се уређује спровођење критеријума који ће се примењивати за утврђивање имовине која је у власништву Босне и Херцеговине, Федерације Босне и Херцеговине, Републике Српске и Брчко Дистрикта, и утврђују права власништва и управљања државном имовином, који ће се донети на препоруке комисије и то најкасније у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона”, наводи се у текстовима сва четири Ешдаунова закона.

Ако су наметнута четири идентична закона и ако се у свима њима дефинише и препознаје да свака територијална јединица има своју имовину, ко је тај ко треба да донесе закон којим се регулише питање имовине на територији РС?

По мишљењу Уставног суда БиХ и западних представника, то је Парламентарна скупштина БиХ, која би по тој логици требало да обави правни и законодавни део посла који по Ешдауновим законима пре припадају ентитетским парламентима. И ако је Парламентарна скупштина БиХ место на којем треба да се одреди титулар имовине – како се десило да је Брчко дистрикт, који је под америчком супервизијом, а по Уставу БиХ кондоминијум у власништву два ентитета, тај посао већ обавио и имовину укњижио као своје власништво?

А посебно је индикативна дилема која се појављује услед чињенице да у Ешдауновим законима – који су по много чему спорни за Републику Српску с аспекта њихове усклађености с Дејтонским споразумом – пише да ентитети имају своју имовину. Како то онда бошњачке вође тврде да је имовина власништво БиХ, а да њен део може да добије и РС, али на коришћење?

Председник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ Ђорђе Радановић истакао је да је Кристијан Шмит, који је дипломирани правник, нажалост себи дао за право да тумачи, чак и негира одлуке Уставног суда БиХ, који је донео одлуку да су градови и општине у Републици Српској власници земљишта бивших земљорадничких задруга. Наиме, Шмит је пре неки дан обуставио примену Закона о непокретностима који се користе за функционисање јавне власти. Реч је о још једном покушају РС да и са правног становишта реши спорно питање имовине.

„Ако општине и градови као локалне самоуправе, као нижи организациони облици, могу да буду власници непокретности по одлуци Уставног суда БиХ, како је могуће да ентитет не може да буде?”, пита Радановић. Он подсећа да је Уставни суд БиХ донео одлуку којом је дозвољено да земљорадничка имовина из бивше Социјалистичке Републике БиХ, која је било у катастру или у грунтовници уписана на земљорадничке задруге, пређе у власништво градова и општина у Републици Српској.

Приметио је да је надлежност над управљањем и власништво над земљиштем у БиХ од Дејтонског споразума функционисало на тај начин да су ентитети, општине или кантони тиме управљали тако што су сви нивои власти могли да располажу имовином и истовремено да је стичу у своје власништво.

„У Федерацији БиХ имамо ситуацију да су кантоналне шумске управе уписане као власници шума, имовине, земљишта у земљишној књизи. Имамо кантонална водопривредна предузећа која су власници водопривредних токова, затим грађевинска земљишта где су власници општине и то никоме није спорно, као што никоме не треба да буде спорно да Република Српска као ентитет у БиХ има своју имовину и управља њом на територији Српске”, закључио је Радановић и истакао да у Федерацији БиХ сваки кантон управља својом имовином.

„Тренутно је у процедури Закон о непокретној имовини у Посавском кантону, где ће сва имовина која је напуштена у последњих пет година прећи у власништво кантона и самим тим кантон је надлежан за управљање имовином”, додао је Радановић.

Кристијан Шмит објавио је да је суспендовао примену Закона о имовини у РС, али су власти Српске одговориле да закон остаје на снази и да се одлуке илегално бираних високих представника не објављују у „Службеном гласнику Републике Српске”.