Кишни дан

Пре десетак година сам последњи пут био на Косову. По путевима земље Србије, која је велика само у народној песми и коју ако си солидан возач можеш унакрст да обиђеш за један дан и једну ноћ до сванућа, мој аутомобил иде сам. Од Хоргоша до Прешева, од Ђердапа до Пријепоља не верујем да постоји место у којем нисам био. Или сам мењаошаржере са филмским ћорцима снимајући ратне филмове крајем седамдесетих када је Субнор био на пресудном месту главног продуцента у кинематографији, у којима су партизани обавезно побеђивали, или сам на свечаним академијама као млад глумац загледан у заставе далеко изнад глава радничке класе рецитовао револуционарне стихове српског песника Танасија Младеновића „Ноћ пред полазак”.

Готово сви моји рођаци су сељаци, код никога даље од слива Западне Мораве нисам могао да одем, сем ђачких екскурзија до Кадињаче и басена Бор. У сва друга села и градове наше лепе земље најчешће сам одлазио да играм младог сељака Миливоја из моје монодраме „Лед”, коју сам написао далеке 1976. године, око крсне славе Бајића Мратиндан. Сећам се да се моја покојна мајка љутила што сам са астала у гостинској соби, на којој су биле тацне са гранцлама и тек разливене пихтије спремљене за славу, померио осушене цветове липе коју је она набрала да кућа мирише и да мени кува чај, увек кад ме заболи гуша.

А све тода бих ставио на везени столњак позајмљену „топс” писаћу машину, са страхом да на њеном ручном раду не остане плава туфна од индига.

Мој Миливоје из монодраме „Лед”, чија исповест је наишла на одличан пријем код публике па чак и критике, био је млади моравски сељак коме град убије летину.Живи на селу са мајком, бабом и дедом, има стару кућу, започео је нову, планира да направи купатило и ве-цеу њој, има стари трактор који једва иде, кобеља и натеже се да оправи живот и трајање своје лозе. Један од главних драмских заплета мог ауторског првенца је околност да Миливоје не може да се ожени.

Зашто се младићи у српским селима не жене? Каква је генеза разлога за тако драстичан пад наталитета уопште, а поготову у селима у којима у свакој другој кући никад не потекне мајчино млеко и не чује се прангија или пуцањ из сачмаре да најави рођење будуће невесте или наследника кућевне тапије? Због чега је бела куга против које се боре сви европски народи нашла тако плодно упориште у српском народу чије је историјско, социјално и традиционално обележје била многочлана задруга и породица у којој се око огњишта врзмало туце деце, једно другом до ува?

Прадедови данашњих сеоских младића, који дешператно и резигнирано испијају пиво испред продавница мешовите робе и не журе никуда, били су оскудни али одговорни и добри очеви. Крвопатили су се за педаљ земље, крчили шуме и утрине, правили су оранице које могу да роде кола жуте проје и нешто овса за стоку, чинили су све да земље има што више, јер су знали да ће доћи дан кад треба да жене своје синове, кад ће земљу да међаче и деле. Да сваком младожењи који се закити рузмарином, који у позајмљеним ципелама што жуље одигра око записа младеначко коло у порти сеоске цркве са тек веначном невестом – на равне части поделе пажљиво одшацовано имање, што шуме, што њиве – да остане и за млађе синове, који тек треба да се жене, следеће године или одмах кад се врате из мобилизације.

У Србији се сваког дана штампа више умрлица него што се изда матичних листова рођених. После грубог признавања нове албанске државе на просторима на којима имамо вековну тапију, и на којој одолевају најлепши и најзначајнији српски манастири – не треба много математике да се закључи која би етничка популација у Србији за наредних педесет година имала већину!?

Када је село у питању држава мора учинити нешто радикално да ојача и разбуди економску перспективу младих српских сељака. Са пропалим и израубованим тракторима се не може орати, са папреним ценама вештачких ђубрива не може се прехранити пшеница,са флашицом пестицида за коју будући отац мора да плати више него што добије за двеста литара млека које преда и ко зна кад наплати – нема домаћинског напретка српског села, нема свадби и крштења.

Плашим се да изговорим податак који сам чуо ових дана, да само у мом селу Медвеђи има преко три стотине нежења. То су људи који имају преко четрдесет година, нису више ни момци, а нису ни очеви.

Рекох, пре десетак година био сам неким послом у Прокупљу. Био је кишни дан.Разлоге нисам знао али сам у желуцу осећао да морам да прођем полицијски пункт код Мердара и макар који километар уђем на Косово. Желео сам да завирим у лонац који је крчкао, да се приближим бомби за коју су сви знали да ће кад-тад експлодирати. До Мердара сам видео само полицајце, колону необријаних резервиста и два стараца који су у јарцима поред пута чували овце. Деце – ниоткуд. Подилазила ме језа док сам кроз мoкру шофершајбну гледао како промичу пуста сеоска дворишта и њиве у парлогу.

Кад сам се одмах после велике узбрдице попео на висораван са које је пуцао видикКосовске низије застао ми је дах. Кроз несагледиво зелено пространство лепо ограђенихливада кретала су се крда рогате стоке.Мокрим вијугавим асфалтом, за који се могло закључити да је скоро обновљен, као да је мешовити хор који се разуђеновраћа са пробе, ишао је буљук деце различитог узраста.И тако на сваких пола километра.Успорио сам ризикујући да добијем камен у прозор из страха да неког не закачим, да минеки дечак намерно не истрчи пред точкове па да се годинама кријем од шиптарске осветеза уганути чланак, или, не дај боже за сломљену дечју руку. Док сам пролазио осећао сам њихове погледе. Немо су ме игнорисали и усправљали се. Гледали су ме као странцакоји је непожељан залутао на њихову земљу. Као да силазим са туђе трешње, пожурио сам да на првој раскрсници окренем свој аутомобил и вратим се одакле сам дошао.