Зашто смо поштовали Бранка Пешића

Филм „Градоначелник”, о деветогодишњем управљању Бранка Пешића Београдом, недавно приказан на програму РТС-а, прави је прилог сећању, поред назива улице, школе, књиге, најављеног споменика... Све је то Бранко заслужио, а ја ћу додати још нека сведочења и сећања.

Да би се развила аутомобилска индустрија у Југославији одлучено је да се у Раковици изгради нова фабрика мотора за аутомобиле „Застава” из Крагујевца. С Бранком Пешићем у фабрику „21. мај” дошли су сви позвани. Пита Бранко директора Беобанке да ли је спремно финансирање, а директора „Комграпа” да ли су спремни да граде. Одговорили су потврдно. На то ће директор „21. маја”: „Али немамо грађевинску дозволу”. Бранко љутито одврати: „Нећеш ваљда да је чекаш од чиновника?” Присутни члан Радничког савета, одушевљен Пешићевом ефикасношћу, замоли га да буде кум новој фабрици. Пристао је и то је записано у бронзаној плочи.

Неколико месеци касније, на некој прослави, питао ме Бранко: „Како напредују радови”. С новинарским праћењем одговорих да фирма из Марибора пре рока завршава металну конструкцију. Каже Бранко: „Частите их.” На вечери у елитном ресторану „Голф” било је дирљиво слушати раднике: „Градили смо широм Југославије, али никада и нико нас није овако почастио.” Казао сам им то је и заслуга кума фабрике Бранка Пешића. Из те фабрике 1991. године у време санкција, извезено је у Италију, у Торино, 45.000 мотора за „Фијатове” аутомобиле. То је најбољи доказ квалитета мотора из Раковице.

У име омладине Београда, Бранку смо један захтев образлагали Чедо Петровић и ја. Брзо смо се договорили. Секретарица уводи у кабинет „Седморицу младих”, који су у то време жарили и палили шоу-наступима на београдској и југословенској естради. Срдачно се рукују с председником. Бранко их пита: „Докле мислите да се шверцујете с тим ’младих’?” Они, скоро у хору, одговарају: „Није важно колико имаш година, важно је како се осећаш.” „Ма немојте”, каже Бранко, „то је изговор стар колико и ви. Ново правило је: Није важно како се осећаш, важно је како те други осећају.” Сви смо се насмејали.

Зову ме из Општине Земун да дођем на збор грађана у месну заједницу, покренута је иницијатива да преко пута куће Бранка Пешића поставе његову бисту. Породица то не прихвата, што ми је потврдила Бранкова супруга. У то време на Студентском тргу у ГКССРН Београда, поред осталог, координисао сам подизање споменика. На збору око 150 присутних здушно бране своју намеру. Казао сам им: „Нико не оспорава вашу комшијску добру намеру да сачувате трајну успомену на Бранка. Али немојте, молим вас, да нас убеђујете како волите Бранка више од његове деце и супруге. Људски то не може бити. Зато поштујте њихову вољу. Верујем да ће се Београд достојно одужити Бранку Пешићу.”

У одгледаном филму доказана је моћ филмске уметности, па смо видели Бранка у очевом наручју, Бранка у папучама, са сином и ћерком, затим као ђака основне школе, гимназијалца и скојевца у Срему, партизана на Сутјесци, вођу Земуна, усправног саговорника с Титом, у доколици на Дунаву с рибарима и пензионерима, у кафани с тамбурашима и изнад свега, истину: Бранко није од оних који су се борили за класно, а себи узимали првокласно. Могао је, а није, зато смо га толико поштовали.

Шпиро Соломун,
политиколог