Дан жена као дан опомене

На 8. март – Дан жена, Србија је суочена са деветим убиством жене од почетка године и неуспехом Закона о спречавању насиља у породици. Мере и казне из овог закона нису гаранција да ће бити сачуван живот жене која је смогла снаге и храбрости да помоћ затражи од институција државе.

Ако се питамо колико жена у нашој земљи трпи насиље и већ дуго има дилему да ли да се обрати полицији, тужилаштву, суду, адвокату, Аутономном женском центру, Сигурној кући или било којој институцији – известан је одговор да их има много и да нису заштићене ни на који начин.

Можда су неки планови заштите жртве били успешни, али сви пројекти падају у воду онда када настрада још једна жена на улици погођена метком, када још једна буде убодена ножем, задављена, силована, пребијена...

Ни институције ни новинари немају више морално право да само постављају питања и наводе статистичке податке. Морају позвати на хитно проналажење и спровођење оних мера које ће насилнике држати под контролом. Шта вреди забрана приласка и комуникације ако муж изађе из стана а онда сачека жену на улици и убије је? Шта вреди затвор до 60 дана због кршења хитне мере, ако ће после изласка из затвора он доћи да се освети?

Има стручњака који су се запитали где одлазе мушкарци који су одлуком полиције и суда избачени из стана. Истина је да „уточиште” проналазе код рођака и пријатеља, а неки од њих постају бескућници и спавају по парковима. Истина је да многи настављају са употребом алкохола и дроге. Истина је да агресија и бес постају још интензивнији сваки пут када имају намеру да се врате својој жртви, а не смеју да не би отишли у затвор.

Све то знају и судије и тужиоци и полиција, али је остао без одјека предлог да се формирају неке врсте „сигурних кућа” за насилнике, сигурних заправо за њихове жртве – нека прихватилишта где би са насилницима радили психолози и психијатри. Није довољно да се они само јављају полицијској станици у одређено време. Ван тог времена слободни су да убију.

Аутономни женски центар саопштио је јуче да је убиство Сање М. могло да буде спречено да су суд и тужилаштво у Пироту имали стварну жељу да је заштите. Наглашавају да је суд својим саопштењем послао поражавајућу поруку женама да и поред пријаве насиља њихов живот неће бити спасен.

Сања М. је више пута пријављивала да је бивши партнер прогања. Мирослав М. био је због тога прошле године осуђен на новчану казну од 100.000 динара, на основу споразума о признању кривице са тужилаштвом. О том споразуму покојна Сања вероватно није била ни обавештена.