Стада презимила на пашњацима

Локве – После неколико мршавих година на зимском пашњаку, ове се прича овчара Јужног Баната променила набоље, као и стање на терену, благодарећи зими које као да није ни било. Сточар и чобанин Ђорђе Мургу, из атара села Локве није ни одлазио, док су овце и пашњак доживели ренесансу. Ове зиме, знатно је лакша ситуацију са сточном храном, након што су се стада једва одржала током минуле изузетно сушне године. Стадо од око 450 грла сада брсти опорављену ливаду надомак Алибунара, а у тор на оближњем салашу, враћа тек у сумрак.

„Ситуација са испашом се поправила, јер нам је време ишло наруку. Овде смо снега имали два преподнева, а овако лепо време је опоравило пашњаке, па овце нисам ни терао у затворено. Како је јесен почела са изгорелим биљним остацима, страховали смо да ће бити и угинулих животиња. Врућина је трајала скоро три месеца, и нисмо могли да спремимо довољно квалитетне хране за зиму. Има овде људи који ништа од летине нису убрали, па је оваква зима без снега благодат, овце су презимиле напољу”, каже за „Политику” Ђорђе и додаје да од кад се време променило, увек је натезање и брига да се бројчано стадо одржи, због низа других проблема који муче овчаре.

Неколико последњих сезона количина детелине преполовљена, јер се једва извуче један откос, док их у нормалним условима буде три. Зато су сточари ипак морали да купују балирано сено и комушине од кукуруза, која је због суше лошег квалитета. То пак утиче на кондицију грла, која онда не могу да изнесу оптималан број јагњади, па су и ту на штети.

„У овом крају стада углавном нису редукована. На пашњаку је гужва, али не зато што је много грла, него што је и све мање места за испашу. Гурамо се и са краварима, јер људи немају више куд да терају стоку на пашу. Спојена су стада и зато, што нико неће да буде чобанин. Ретко ко данас хоће да ради тај посао, кад си на отвореном од пролећа до касно у јесен, од јутра до мрака, па мужа два пута дневно. То ми је све редован посао, али овце музе и мој газда. Имам и ја овде неколико својих оваца и коза, али чувам највише туђе, и то без слободног дана. Мени посао није тежак, радим ово од своје девете године, јер школе немам”, прича професионални чобанин Ђорђе Мургу, и још додаје да му бесконачно време на пашњаку лакше прође у друштву девет паса, пулина који му помажу.