Да ли је могућ нови хладни рат

Актуелни војни сукоб у Украјини, како год да буде окончан, све чешће се тумачи тек као најава неког новог, далеко погубнијег – хладног рата. Као што је давне 1946. британски премијер Винстон Черчил промовисао идеју потпуне поделе на два света – западни, тада под патронатом Вашингтона и Лондона, и источни, чији центар је била Москва – тако се и данас све чешће чују гласови да две стране, једноставно, ни на који начин нису компатибилне. Могу да опстају само раздвојене неком новом – гвозденом завесом.

О томе казује и чињеница да сви уступци Москве, попут распуштања Варшавског пакта, давања независности балтичким и другим совјетским републикама, одустајања од комунистичког вођења државе... ни у једном тренутку нису од Запада схваћени као добронамерни. Напротив, доживљени су као најава коначне победе либералног капитализма над совјетским начином схватања стварности. Увлачење у НАТО некадашњих војних савезника СССР-а, обојене револуције тамо где оваква тактика није имала чврсто утемељење, уцене, ликвидације, саботаже, па и локални ратови, били су само у функцији жеље да се будући фронт помери што даље на исток.

„У принципу, могуће је говорити да смо већ сада у новом хладном рату”, објашњава пензионисани генерал руске армије Јевгениј Бужински, ветеран сличних дешавања од 1947. до 1991. године. Али, по њему, тада је била реч о сукобу различитих идеологија, док је данас на сцени „егзистенцијална борба у којој се САД боре за увелико нарушену лидерску позицију и своју улогу у савременом свету уопште”. С друге стране, Русија настоји да у сваком смислу постане равноправан партнер Западу, без икаквих црвених линија, без ограничавања сарадње на безбедносном или технолошком плану. А у Америци, која је у протеклим годинама већ економски поклекла пред Кином, појава још једне заиста јаке земље схваћена је као – директан удар. Посебно у ситуацији када ратна политика Вашингтона, која је шаролику америчку нацију деценијама држала колико-толико на окупу, показује сву своју истрошеност.

Како рекосмо, хладни рат је превасходно сукоб идеологија и као такав је имао одређени ефекат. Данас, међутим, конкретнијих идеолошких разлика нема. Постоје различитости у реализацији конкретних система, али те разлике се стално мењају и, свака за себе, прилагођавају технолошком схватању и економској моћи појединца.

Главна карактеристика периода од четрдесетих до деведесетих година прошлог века била је информацијска затвореност. Данас, кад је цео свет премрежен интернетом и кад свака вест или порука неспутано стижу и у најзабитије делове планете, сваки покушај њиховог блокирања осуђен је на неуспех.

Такође, неки нови хладни рат, да би био колико-толико успешан, морао би да обухвати Кину и друге „нове” велике земље, које су у време идеолошке искључивости биле под кључним утицајем својих колонијалних газда. Шта би данас представљао свет „несврстаних”, какав би његов утицај био? Укратко, изградња нове гвоздене завесе унапред је осуђена на пропаст.

Остаје супротстављање на економском плану. А ту ствари такође не иду наруку западним протагонистима. Русија је по увођењу санкција због ратних операција у Украјини пронашла излаз на тржиштима изван досадашњих традиционалних. Истовремено, Запад (САД) та нова тржишта више не налази. Не стога што не постоје, већ због чињенице да се до сада на том плану показао веома лоше. Колонијалне владавине које су вековима функционисале већ су истрошене. За многе некадашње империје држање под контролом удаљених делова света постаје више баласт него истинска потреба.

Ваља имати на уму да је први хладни рат можда имао смисла у ситуацији кад је технолошки ниво две сукобљене стране био приметан. Данас таква предност не постоји. Ни у потрошачкој производњи, а још мање у војној. Уосталом, многе земље су спремније да купују руско наоружање него да се истим снабдевају у САД, Великој Британији, Француској... Шта би уопште значио нови идеолошки сукоб? Да ли би се САД и Запад одрекли услуга најбољих руских или кинеских математичара, програмера, инжењера... и обратно? Да ли би било могуће егзистирање два потпуно одвојена света и коме би то ишло у прилог?

Питање је и како би изгледао тај нови рат. Ко би у њега све био уплетен, на којим просторима би се све водио, ко би ту шта и коме забрањивао, ко би те забране контролисао, како би реаговали „несврстани”, како Уједињене нације и друге међународне организације? У недостатку идеологија сваки од учесника би могао да ствара савезништва с трећим земљама, заснована искључиво на сопственим интересима...

И ту већ крећу проблеми. Да ли би та савезништва била у функцији општег профита, очувања нечије независности, регионалних интереса, покушаја да се свет коначно извуче испод доминације САД и либералног капитализма?

А под којим знамењем ће се водити борба, у предстојећим савезништвима и неће бити толико битно.