Полипилула или полиоброк

Уочи пандемије ковида 19, у свету је годишње умирало близу 57 милиона људи, а трећину умрлих чиниле су жртве болести срца и крвних судова. Следио је рак са скоро 18 одсто, затим болести органа за дисање са око седам одсто, док су остали узроци смрти били знатно ређе заступљени. Имајући у виду такву структуру умирања, логично би било да се пре свега откривају и благовремено лече особе са оболелим срцем и (или) крвним судовима. Много је разлога што је такав приступ у пракси тешко остварив, а један је посебно важан: 80 одсто фаталних и нефаталних срчаних удара и сличних драматичних догађаja погађа привидно здраве особе.

Познати британски епидемиолог Ник Волд је пре 20 година решење видео у „полипилули”, као универзалном превентивном средству које би сви средовечни и старији људи пили сваког јутра, како би, према његовом предвиђању, био смањен ризик од кардиоваскуларне смрти за невероватних 80 одсто. Тај чудесни лек састојао би се од три препарата за снижавање крвног притиска: један је, како се стручно каже, АЦЕ инхибитор, као што је „еналаприл”, други је бета блокатор, попут „бисопролола”, а трећи је диуретик, рецимо „диунорм”, за избацивање воде из организма. Ту су још лек за снижавање нивоа холестерола, код нас познати „сортис” (другде „липитор”), аспирин и фолна киселина.

Годину дана касније је Волдов колега Оскар Франко иступио с алтернативним решењем названим полиоброк. Тврдио је да би умирање од болести срца и крвних судова било смањено за такође вртоглавих 76 процената уколико би се сваког дана, уместо уобичајене исхране, у организам уносила по једна чаша од 150 милилитара вина, 400 грама воћа и поврћа, 100 грама црне чоколаде, 68 грама бадема и 2,7 грама белог лука, уз 114 грама рибе четири пута седмично.

Франкова идеја није наишла скоро ни на какав одјек, јер је била сувише радикална. Мало је вероватно да би значајан постотак грађана пристао да се до краја живота одрекне роштиља, шунке, сарме, сира, кајгане, торте, сладоледа, пива и ракије, али је помињање „полипилуле” довело до извесних реакција. Требало је сачекати да се види да ли „полипилула” заиста делује тако успешно, треба ли нешто изменити у њеном саставу, која би требало да буде узрасна граница за њену примену итд.

Истовремено су покренута и питања која се не тичу само медицине и лековитих ефеката. Јавила су се поређења са литерарним приказом не тако светле будућности у којој људи, попут зомбија, зависе од „пилула среће”. Поставило се, дакле, питање „медикализације” целокупног друштва. Волдов одговор је био да је садашње стање израз медикализације, са сталним одласцима лекару, етикетирањем датим дијагнозама, понављаним контролама крвног притиска и нивоа масти у крви, добијањем и мењањем терапије, те уживљавањем у улогу пацијента. Уместо свега тога, велики део бриге о сопственом здрављу заменила би навика да се ујутру, уз прање зуба, само попије „полипилула”.

Било би свакако природније да се сви окренемо здравом начину живота, што обухвата одрицање од пушења, ограничење уноса алкохола, измену навика у исхрани и физичку активност сразмерну узрасту и општем здравственом стању. Нажалост, не постоји здравствено просветитељска метода која би нас масовно одвратила од тврдокорно усађених навика и обичаја. Пре много година, пишући управо за „Политику” о овој теми, указали смо да је човек, по својој природи, склон ленствовању и преједању, те да је тешко изменити његово целокупно „гојазнотворно окружење”.

Цитирали смо и тада актуелне детаље са међународног састанка у Женеви намењеног промени животног стила великог дела популације. Један предавач је предложио слушаоцима, по свом опредељењу „освешћеним” борцима за здрав живот, да стоје или, ако им се пружи прилика, да ходају по покретној траци док слушају излагања. Формално су га подржали, али нико није устао из фотеље. Током три дана трајања скупа остало је скоро некоришћено 100 нових бицикала намењених за потребе гостију.

Треба свакако радити на стварању здравих навика, али наведена и бројна слична искуства показују колико је то тешко. Отуда има смисла размотрити и алтернативна, тачније комплементарна решења у које спада и „полипилула”. Претходних година заиста се показало, највише у Индији, да је такав лек, тамо назван „поликап”, јер је даван у облику капсула, прихватљив за популацију, безбедан и ефикасан. Остало је да се прикупе чвршћи докази.

Током последња два-три месеца објављено је неколико истраживања која убедљиво показују да „полипилула” ризик од оболевања срца и крвних судова може да преполови. Уз потискивање навике пушења, ефекат би био сразмерно већи.

Пре шире примене, остаје да се реши низ логистичких проблема. Један је да се фармацеутска индустрија наведе да прави „полипилуле”. Иницијативе са те стране нема, јер у „полипилулама” нема „брендираних” састојака (свима је истекла лиценца), па би зарада била мала. Други је покретање на акцију обично инертних здравствених власти. Трећи би било прављење две или три варијанте овог лека, рецимо са аспирином и без њега. Четврти, да не идемо даље, представља мотивисање грађана да прихвате ову новину.

Било како било, све извесније је да „полипилулама” припада будућност.

Епидемиолог, универзитетски професор у пензији