Отворено писмо „Политици”

Колико год то нереално деловало, али ово отворено писмо почећу са оном општепознатом фразом – Поштоване колеге. И не бих се даље задржавао ни на „поштоване”, нити на „колеге”.

Објавили сте интервју, додао бих и ексклузиву, са посебним тужиоцем за високотехнолошки криминал Бранком Стаменковићем. У тренутку када тужиоци од новинара беже као ђаво од крста, вама је, ето, један, и то високопозиционирани, дао интервју. Вау. Свака част. Још насловна страна са све Марковим и мојим именом у наслову.

Није ми јасно чиме смо Марко и ја заслужили да се нађемо на насловној страни „Политике”, па макар и у интерпретацији поменутог у интервјуу. Ко су уопште Марко Видојковић и Ненад Кулачин? Сигуран сам да не знате ни ви у „Политици”, тек ваши читаоци појма немају, али ето нас на насловној страни. Моје покојне деде Илија и Славко били би поносни да виде да им се унук нашао на насловној страни „Политике”.

Елем, разумео бих да сте у неким претходним бројевима објавили информацију да је Марко „релоциран” из земље зато што су међународне организације, које штите слободу речи, новинаре, уметнике и кога све још, процениле да је животно угрожен због константних претњи и кампања таблоида и телевизија годинама уназад. Знате, почетком марта, Марко је „релоциран”, а ту информацију смо објавили у нашем подкасту „Добар, лош, зао” још 8. фебруара. Наравно да не треба да гледате тако нешто, али информација да је по први пут у новијој историји Србије један новинар и писац склоњен из своје земље зато што је животно угрожен, признаћете, није за бацање. Али, океј, то сте могли да не чујете. Е, онда се јавности 3. марта обратио бивши председник Србије Борис Тадић, и то исто рекао. Немогуће је да нико из цењене редакције „Политике” није барем на друштвеним мрежама налетео на ту информацију, јер не могу да верујем да су новинарима и уредницима „Политике” недоступни или забрањени „Твитер”, „Фејсбук” или „Инстаграм”. Подигла се велика дрека и галама. Знате, није мала ствар то да су два новинара под заштитом Међународног ПЕН центра, а један је још и „релоциран”. Само размишљам, ни не помишљам да се дрзнем да држим лекцију колегама из најцењенијег листа на Балкану.

Своје читаоце, такође, никада нисте обавестили да је мајка једног српског новинара, случајно моја, Ратиборка, нападнута у Бору од пијаног активисте СНС-а уз поруку: „Сина ти треба обесити.” Пред сведоцима. Нисте објавили да је једном новинару, опет случајно мени, на некој плакати објављена адреса становања у Шапцу.

Сећам се да је у Милошевићево време, „Политика” измислила нови тренд у новинарству. Наше најугледније новине су објављивале реакције на вести и догађаје о којима претходно нису известиле ни слово. Слично као и ово. Пишете о томе како је тужилаштво хитно реаговало на сваку нашу пријављену претњу, а да ниједном нисте објавили да вашим колегама новинарима неко прети.

И сада пуф – насловна страна. Биће да су за „Политику” колеге тужиоци, а не новинари. Дали сте простор тужиоцу да се правда и релативизује претње које су упућене нама и тако довели у заблуду читаоце да је све у реду и да Марко и ја измишљамо, можда да смо параноични, а ко зна и – луди. Ту статистику су демантовали адвокати из НУНС-а, али нема везе.

Каже тужилац Стаменковић да су хитно реаговали по нашим претњама. Јесу, у почетку. Знате како? Тако што би нас позвали и питали да ли се осећамо небезбедно због претњи. А, онда су престали и ти позиви. Више нас и не зову. Суд нисмо ни видели. Чекамо једно суђење, али смо ми тужени. Никада нисмо обавештени о томе докле се стигло поводом свих тих претњи, изузев онда када су нам пријаве одбачене.

О коликој се хитности ради, говори чињеница да се тужилац гласнуо тек 13. дан од тренутка када је вест о Марковој релокацији постала јавна и доступна свима.

Један једини пут смо Марко и ја били заједно пред тужиоцем када смо дали изјаву у вези са претњом „Ова држава вапи за Голим отоком. Овакве и сличне послати на Голи оток, на преваспитавање, а ако то не успе, онда метак у челенку”. Извињавам се „Политици” и аутору претње што сам морао да редигујем текст претње. Барем мене, никада више, ни за једну претњу нико из тужилаштва или суда, није звао. Поменута пратња, односно њен аутор, кажњен је, што рече тужилац у складу са законом. Још једна, упућена Марку, такође, добила је епилог. У атачменту овог писма, драге колеге, шаљем вам, само неколико претњи, редигованих.

Ето, драге и поштоване колеге, да имате увид у целу причу. Ваљда смо као колеге заслужили барем мало ваше пажње. Овом приликом не говоримо о кампањама против нас двојице да смо „Шолакове пудлице”, „омиљени Ђиласови забављачи”, „издајници српског рода”, „страни плаћеници”. То све у рок службе.

Сигуран сам да ћете објавити ово писмо, јер „Политика” је институција новинарства у Србији и строго се придржава првог новинарског неписаног правила о обавези поштовања друге стране. А, о новинарској колегијалности да и не говорим. Ако се то, којим чудом не деси, имаћу разумевања да су важније ствари биле битније за вашу публику, а и ко смо ми да бисмо и помислили да завређујемо простор у таквој величини каква је „Политика”. Питам се само, зашто нас онда стависте у наслов на насловној страни. Биће да браните небрањено.

Срдачан поздрав,
Ненад Кулачин

Претње

– Ућутаћете и те како, а одговараћете, још боље, решетке вам не гину. Када ти догори до д...та, тада ћу да те питам. Закон је исти за све. (Вера)

– Ко овим свињама даје простора. Ово су свиње и треба их спремити за свињокољ, сада је време. (Ејуп Бего)

– Имаш поган језик, остаћеш без њега. (Растко Кнежевић)

– Нема вама помоћи, скупићемо за лопату и попа, па гудбај. (гокси_николић)

– Ако те сретнем у животу, нећеш више лагати. (Растко Милић)

– Не знам за Вучића, али да неком другом опсујеш кеву преко ТВ, неко би ти СИГУРНО расцопао главуџу, ту гадну, полуосовином. Гле, гле, па и ја фурам ПОЛУОСОВИНУ у колима... ’нааааш. (Довла Петрус)

– Само се ви спрдајте. Када добијете по тикви, онда ће бити кмечања. А, до тада, окупајте се, очешљајте, промените гаће, јер се у затвору веш пере једном недељно. (мр. саxитоxин)

– Каква екипа за набадање у главу. (вељко022)

– Овог дрекавца „Милојковића” треба намлатити ко коња. Ако богда, само да га сретнем. (Лука Мајиц7). Нешто касније је тај лука Мајић, на ФБ, додао да једва чека да сретне мог колегу.

– Нема разлике између ових лајаваца и Балоустог. Свима њима следи метак у хаосу који неминовно надолази. Биће лепо гледати вас искидане. (Јовица Радић)

– Поздравили (мало безобразније у оригиналу) керови са Космаја. (Ранко Рајак)

– Црко да бог да, олошу одвратни. Нека те сахране у Загребу, или Бостону. Марш из Србије. Треба побити и тебе и твог другара, прљаве левичаре. (јакса п_)

– Побићу вас када дођем на власт, јер српство значи узвишени циљ и спремност да се за њега жртвује. (Срђан Петровић)

– Знам где станујеш, заклаћу те к*****  сине… Прво ћу да те закољем а онда имам да те сечем на комаде глупандеру глупи… Заклаћу те, кунем се. (негде се изгубило ко је ово претио, али по сећању бих рекао да је ова претње упућена из иностранства и да су наши органи били немоћни да до „јунака” стигну)

– Ако бих их срео на улици, срце бих им ишчупао, не само срце, све бих им ишчупао. (Александар Шапић, ТВ Пинк)

Ово су само неке од пријављених претњи. Има их много, неке су пуне безобразних речи, и не бих волео такве речи да видим у угледној „Политици”. На све ово треба додати и поменути напад на моју мајку, плакате са мојим именом и адресом, као и претњу „Данасу” у којој смо апострофирани Марко и ја.