Кад принстоновци марширају на Дрину

Испред Министарства спољних послова, на месту где обично стају црне дипломатске лимузине, у среду нешто после 15 часова зауставила су се два туристичка аутобуса. Није било „блинкера”, ротационих светала, ужурбаних људи из обезбеђења с бубицама у уху... Па ипак, тог дана одиграо се по много чему јединствен догађај у сфери јавне и културне дипломатије. Наше Министарство спољних послова било је домаћин Симфонијском оркестру америчког Универзитета Принстон  дан уочи њиховог концерта у српском Карнеги Холу – Великој дворани Коларчеве задужбине. Под куполе здања у Улици кнеза Милоша стигли су након наступа у Бугарској, после седам сати путовања.

Нажалост, метеоролошке прилике нису биле у складу с традиционалном српском добродошлицом. Хладноћа и киша у среду су се без позива на бис вратиле у Београд, па је стотинак принстоноваца, превише лако одевених за хирове Баба Марте, у збијеном поретку претрчало од аутобуса до хола Музеја српске дипломатије, где им је приређен топао дочек.

Студенти елитног америчког универзитета, чланови једног од најпрестижнијих академских музичких ансамбала у САД, угошћени су поводом обележавања „Теслине године Теслиног народ. Овом стратешком кампањом МСП промовише 80 година културе сећања на Николу Теслу. Један од циљева кампање јесте и јачање пријатељства припадника Теслиног народа – српског, из кога је потекао, и америчког, у чијем је окриљу отелотворио своје идеје.

У знаку генија који је осветлио човечанство, био је декорисан и хол у коме је дочекана експедиција из Принстона. Држећи поклоњене заставице с Теслиним ликом, међусобно су се фотографисали испред српске и америчке заставе. Истовремено, мноштво камера мобилних телефона било је окренуто ка чланицама вокалне групе „Вива”. Овај хор, који чине студенткиње етномузикологије Факултета музичке уметности УБ, раскошним ношњама пленио је пажњу колега и колегиница из Америке.

Кратко поздравно слово одржали су амбасадор др Љиљана Никшић, национални координатор обележавања Теслине године и почасни Теслин амбасадор Добривоје Танасијевић, познатији као Ден Тана, холивудски продуцент. У елегантном тегет оделу, са жутом краватом дезенираном амблемима Принстона, добродошлицу колегама са свог некадашњег универзитета пожелео је и Рид Бен, један од првих двоје Американаца који су 18. јануара проглашени за амбасадоре Теслине године. Управо захваљујући његовим контактима договорена је ова посета, тако да је свом богатом си-вију додао и успешно обављен „дипломатски” задатак. Овај двадесетчетворогодишњи момак је, после праксе у Белој кући, као Фулбрајтов стипендиста у септембру 2022. дошао у Србију, ради реализације истраживачког пројекта из области економије. Амбиција му је да у јуну буде на стажу у Департману за дијаспору МСП. Вредно учи наш језик, доста тога већ може да разуме, а како каже, када није превише уморан, прилично добро и говори српски, у шта смо се уверили.

С речи се затим прешло на универзални језик музике: громко отпеване химне Србије и САД (уз хорску подршку принстоноваца) поздрављене су једнако снажним аплаузом и поклицима гостију. Потом је хол зајечао од изворне песме „Златиборе, шта по теби расте” у извођењу „Виве”. Маестро Мајкл Џексон Прат, диригент и музички директор Оркестра универзитета Принстон, с кажипрстом преко уста, нетремице је пратио извођење, не кријући дивљење. Био је то увод у емотивно музичко путовање, на које су госте повели хор „Колегијум музикум” и Оркестар младих српског образовног центра „Никола Тесла” из Будимпеште. Сплет песама заокружен је извођењем „Take Me Home, Country Roads”, чувене америчке баладе о носталгији за завичајем, на коју се надовезала наша „Тамо далеко”, која је интонирана и на Теслиној сахрани у Њујорку, 1943. Нотни запис ове композиције поклоњен је принстоновцима, са жељом да је уврсте у свој репертоар, када поново буду наступали у Србији.

На крају првог дела програма, гости су са колегама с београдског универзитета формирали симболични ланац јединства и пријатељства Теслиног народа, укрстивши руке као када се игра у колу. Уз много смеха и после два, три неуспешна покушаја, принстоновци су „укапирали” овај захват, па је живи ланац достојанствено кренуо уз степенице, ка Музеју српске дипломатије, праћен „Маршом на Дрину”. Размењујући погледе и климајући главама у знак одобравања, гости из САД су јасно показали да им се веома допала композиција Станислава Биничког, посвећена победи српске војске на Церу у Првом светском рату. „Марш на Дрину” je током пријема у МСП одсвиран још два пута. На другом бису принстоновци су листом пљескали у карактеристичном там-та-та-та-там ритму, а спремно су дочекали и промену темпа у другом делу марша. Нотни запис овог „хита” из 1915. такође су добили на дар.

На церемонији у Музеју српске дипломатије, потпредседник Владе Србије и министар спољних послова Ивица Дачић уручио је симболичне Тесла дипломатске пасоше маестру Мајклу Џексону Прату и његовој ћерки Елис, а почасна звања Теслиних амбасадора добило је и троје чланова оркестра, рођених 1999. године.

–Американци баштине богату традицију пријатељства, дипломатских односа и ратног савезништва, чији је једини дисконтинуитет био деведесетих година прошлог века, што је кулминирало бомбардовањем наше земље 1999. Генерација рођених те године симболизује будућност у духу славних предака, који су подизали и учвршћивали мостове између наша два народа. А управо ће ови момци и девојке, с престижном дипломом Принстона, бити део научне, друштвене и политичке елите САД и у својим доменима ће моћи да доприносу зближавању и сарадњи Америке и Србије – објашњава за наш лист амбасадор др Љиљана Никшић.

Двосатно дружење заливено је фрушкогорским „Тесла” вином, које су домаћини и гости испили укрштених руку – ритуалним симболом братства и узајамне подршке. С прегршт поклона и срца пуних утисака, сваки од стотинак принстоноваца на одласку се руковао са својим домаћинима, не штедећи изразе захвалности за дочек који им је приређен.

– Ово је за  њих било заиста нешто посебно, није уобичајено да на међународним турнејама буду примани на високом државном нивоу. Поносан сам што сам као Теслин амбасадор имао привилегију да представим део академске Америке Београду, а и да њима приближим Србију. А из искуства знам, сваки Американац који упозна Србе, заволи вашу културу, музику и кухињу – каже нам Рид Бен, трудећи се да, иако уморан, говори на српском.