Соколи опет вежбају, трче и скачу

За појаву организованог телесног или физичког вежбања у Србији сматра се 1857. годину када је оформљена Дружина за гимнастику и борење при сликарској школи Стевана Тодоровића, у Београду који је имао 16.000 становникаПод заставом Српског соколског друштва дружи се, вежба и такмичи око пет хиљада чланова. Од најмање деце до рекреативаца које нико не пита за године ако негују здрав дух, имају навику да вежбају и следе традицију дугу 140 година. У Србији делује 25 соколских друштава – у Новом Саду, Сомбору, Крагујевцу, Нишу, Бору, Руми, Сремској Митровици, Вршцу, Панчеву, Крушевцу, Шапцу, Ваљеву, у Батајници...

Oрганизују спортска такмичења и четврти пут ће учествовати у предстојећем светском соколском слету, који се сваких шест година одржава у Прагу, од 30. јуна до 6. јула па њих неколико стотина већ месецима вредно вежбају.

– Српско соколство је феномен који опстаје кроз три века. Траје и опстаје на простору где се променило осам држава, од Кнежевине Србије до данашње Републике Србије. Мењали су се владари, династије, режими, уређења, а соколство је оставило траг у историји нашег народа – тако говори професор Петар Стакић, председник Соколског савеза Србије и саговорника одмах ставља на велике муке, да век и по спакује у текст, да све буде речено, да ни једно важно име не изостане.

Наравно, соколство се поистовећује са вежбањем, здравим телом и духом. Соколи као птице су својим добрим особинама инспирисали зачетнике соколства у давању имена. Њихова централна манифестација био је слет, термин изабран зато што је на словенским језицима значио груписање птица у лету.

– За појаву организованог телесног или физичког вежбања у Србији већина аутора наводи 1857. као годину када је оформљена Дружина за гимнастику и борење при сликарској школи Стевана Тодоровића. У тим годинама Београд је имао 16.000 становника, а од значајних интелектуалаца тог доба, који су „соколове” подржали поменимо Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића, Васу Пелагића, Живојина Жујовића, Светозара Марковића, Миту Ценића, Јосифа Панчића – подсећа професор Стакић.

Чешки филозоф Мирослав Тирш је покретач соколске идеје са Јиндрихом Фигнером и Емануелом Тонером. Њихово удружење пропагирало је јачање националног идентитета Чеха кроз гимнастику, атлетику и друге спортове. Наредних годинама покрет се ширио по Европи јер их је подстицала иста идеја о јачању националног идентитета и ослобађања од аустроугарског утицаја.

Прилике у Србији у погледу вежбања биле су скромне, гимнастика је у школство Србије ушла 1850. године – вежбали су је питомци Артиљеријске школе у Београду, да бу 1863. године било уведено „телесно вежбање”.

И тако уз помоћ историчара и нашег саговорника стижемо до 1882. која се узима као датум оснивања соколског друштва, с обзиром на то да је из школе сликара Стеве Тодоровића потекао његов ученик др Владан Ђорђевић, медицинар, који је иницирао оснивање Београдског друштва за гимнастику и борење.

‒ Иако неки оспоравају ту годину као годину оснивања соколског друштва тврдећи да се „Соко” помиње тек 1891. године, за нас је свакако битан моменат било и оснивање Краљевине Србије те 1882. године, а скупштина Београдског друштва за гимнастику и борење одржана је 3. јануара 1882 у хотелу „Српска круна”, у Кнез Михаиловој улици, најмодернијем и најрепрезентативније у Београду тога времена, где се данас налази Библиотека града Београда – наставља подсећање професор Стакић.  Он додаје да је назив изабран због тога што је у словенским народним песама соко била птица која је синоним за јунаштво и племенитост.

– Код нас је соколство био идеолошки покрет словенства, да се физички оснажи народ, да се одупре агресорима и однегује здрав, културан, национално свестан, моралан појединац. Од 1902. године „соколима” се придружују стрелци, велосипедски клуб или бициклистички клуб, клизачки клуб на месту данашњег Дома Војске Србије зими када има леда, на дрвеним клизаљкама, веслачки клуб, лоптачки клуб као претеча фудбалског – враћа се професор у прошла времена.

Балкански ратови и Први светски рат однели су много становништва и много „соколова”.

– Зато када сваке јесени правимо у Аранђеловцу градске трке у знак сећања на 1.300 каплара, та велика манифестација подсети нас на оне који су животом платили слободу. После Великог рата, 1920. године основан је Југословенски савез са седиштем у Љубљани, „соколе” подржава и краљ Александар, углавном до априла 1941. у Југославији број соколова нарастао на 350.000. Од 1920. до 1936. саграђено је доста соколских домова попут „Старог ДИФ-а” грађених добровољним прилозима. Године 1941. Немци забрањују рад соколова, а 1945. соколовима никад није дозвољено да обнови рад а при том му никада није званично заврањено да настави да делује – објашњава професор Стакић.

Године 1951. у Љубљани је основана Организација за физичко васпитање и рекреацију „Партизан” која делује до 1991. Велика Југославија се поделила на делове, али „соколови” ступају у акцију.

– Потичем из породице „соколова”, мој деда Петар је у Мостару био гимнастичар и члан управе соколова. Двадесетих година прошлог века био је и у Прагу па је та традиција и љубав према соколству превагнула. Састајемо се у јесен 1991. Будимир Вучинић, који данас има 84 године, Златимир Златановић, сада 96-годишњак и ја са жељом да соколство не пропадне. Већ 1992. одржана је прва београдска скупштина, а 29. августа 1998. обнављамо Соколски савез, следећи принципе покрета до 1941. Прихватио сам место председника и равноправан сам са свим другим члановима.

– Чиме се бавимо? Приређујемо соколска гимнастичка такмичења, потом атлетска, соколски вишебој, одмеравамо успех скакача на малој трамбулини у сарадњи са колегама из Словеније. Организујемо сеоске олимпијаде, ревије плеса у Београду, вежбање у природи, соколски камп, попут оног претходног на Перућцу. Сефкерин је поносан на такмичење у стреличарству, „авалски соколи” негују бициклизам, имамо надметање у скоковима у даљ, бацању камена с рамена и такозвана народна такмичења.

Иначе „соколи” негују слободарске традиције и у Америци, Русији, Француској. Сарађујемо са колегама из Чешке, Хрватске, Словеније, пре неколико дана смо се сусрели да договоримо сарадњу, успоставили смо контакте са „соколима” у Осечини, Бањалуци – наводи професор.

–  Финансирамо се из буџета захваљујући Министарству спорта као национални спортски савез. Обележили смо 140 година постојања скупом у Народном позоришту, имали смо велики соколски слет са 1.100 учесника у Новом Саду, издајемо часопис „Око соколово” – детаљно нам саговорник дочарава шта раде и шта су соколови радили.