Матори, не квари ми јутро

Освануло је прохладно, али сунчано јутро. Чисто. И баш се лако дисало, али само до доласка у једну од улица у околини Клиничког центра, где ни „прашина не може да падне” – прокоментарисао је возач вртећи се безнадежно укруг, тражећи паркинг-место. Издувних гасова колико човек неће. Пацијент мора на Институт за онкологију, а тамо уобичајена гужва. Значи предстоји чекање. Ауто је коначно паркиран.

Оближња кафетерија врло удобна за трошење минута и сати. Тиха музика, мириси кафе и ароматизованих чајева, конобари неприметни, а љубазни, на располагању дневна штампа, интернет... Нема гужве. Стиже и пацијенткиња због које се јутро проводи у болником кругу. Чека терапију, боље у кафићу него у препуном ходнику. Није једина, приметисмо мало касније.

Одједном надвија се облак дима. Кружи. Реагују поједини гости машући рукама испред носа, дискретно гледају у правцу из ког долази дим, али шта ће – пушење је дозвољено.

– Поштовани господине, извините молим вас што вам сметам и реметим јутарњу кафу, да вас замолим да седнете ближе вратима. Не смем да будем у јако задимљеном простору, а не могу да стојим напољу или седим у парку, ипак је хладно. Још једном извините – обратила се жена не старија од 35 година господину у шестој деценији.

– Не разумем – уследио је одговор изговорен кроз нови облак дуванског дима.

– Молим вас... – заустила је жена, али је била пресечена.

– Хоћеш да ја изађем напоље, а ти да седиш у кафани? Теби смета дим, не мени... Изволи изађи и ћао – одреаговао је на најљубазнију молбу мушкарац са цигаретом у руци, повукавши још један јачи дим који је произвео нови облак.

Жена се извинила, спаковала своју књигу у кесу с пешкирима, оставила кафу од које је једва гутљај отпила и кренула ка вратима. Конобар је покушао да је заустави, али је изашла мимоилазећи се с новим гостом који је уз бучну најаву доласка стигао за сто пријатеља који је и даље димио. Бацивши кључеве на сто, наручи четвороструки еспресо и запали нешто слично томпусу.

– Ух, људи моји – зачу се однекуд.

– Неко има нешто против? – зачу се питање.

– Има, зар мора толико да се дими. Ваљда и ми који смо болесни имамо право да попијемо кафу, а да се не угушимо – довикну средовечни мушкарац.

– Ајде, брате, башта. Није ’ладно напољу – довикну један од пушача док су две девојке гасиле тек упаљене цигарете за столом поред улаза.

– Башта за пушаче! У кафићу је у овом моменту бар три пута више непушача. Не тражим ништа – само мало обзира, можда уљудности и да нам не долази тај дим у кубицима – још једном је покушао гост који је био у друштву двојице мушкараца.

– Матори, не квари ми јутро, живота ти. Ја сам овде као код куће, а ти, брате, дошао данас па успостављаш ред. Почни да пушиш биће ти лакше – уз паљење нове цигарете завршио је дискусију.

– Хвала ти, матори. Ја сам пушач вишедеценијски, али видим да је овде доста људи који су пацијенти преко пута на онкологији, саосећам – одговори упорни гост.

– Саосећај, ја немам емпатију. Пусти ме тих фора и пропаганде против дима и пушача. Ко може да ми забрани, Бог можда – одговорио је дрско између два дима.

Није одустајао гост за столом без дима, придружује му се још неколико гостију, али ефекта нема.

Отварају се врата и улази жена од четрдесетак година. Из ташне вире, види се, лекарски извештаји, рендгенски снимци.

Двојица пушача устају, прилазе јој, смештају је за свој сто, знатижељно гледају, питају, слушају пажљиво... Један од њих пали цигарету...

– Немој да пушиш, Горане. Смета ми у последње време, а и овим људима овде сигурно – осврнула се жена око себе. Горан, до тога тренутка заклети борац за право на дим – угаси цигарету. Његов другар спакова своју кутију у џеп и позваше конобара да склони пепељару.