Партизан не учи ни на својим грешкама

Партизан има готово исти тим, који се прошле године до самог краја првенства борио да буде првак. То су исти играчи, који су јесенас у обе утакмице били бољи од Келна, који, какав год да је, ипак је велико име у немачком фудбалу.

Сада не личе на себе. У првенству не само што више не могу ни да помисле на титулу, него су чак потиснути и с другог места за које се сматрало да нема ко други да га заузме, кад је већ Црвена звезда недостижна на првом. У Купу Србије, у коме су претходних осам година непрекидно играли у финалу, пали су не само на првом кораку у овој сезони, него од клуба из нижег ранга такмичења. Нису искористили прилику да, после победе у Кишињеву, бар у Европи осветлају образ, јер их је у њихвоом дворишту погодио гром.

Невероватна је распродаја бодова у Хумској ове године. Били су домаћини пет пута и ниједан једини пут нису победили. Прво их је нокаутирала Младост из Новог Сада (4:0), тим са зачеља, затим их је Шериф из Тираспоља завио у црно (3:1), па су крагујевачки Раднички и Колубара, екипе из средине табеле, однели по бод (1:1 у оба случаја), а у петак је Радник победом у Београду (2:1) дограбио сламку, која му враћа наду да може да опстане у лиги.

У гостима му иде много боље. Победио је у Крушевцу (1:0), Кишињеву (1:0), Суботици (2:1) и Лучанима (3:0). Истина, због аутогола је платио цех у комшилуку (1:0), мада се, у целини, равноправно носио с Црвеном звездом, а у целом другом полувремену био и предузимљивији.

Игор Дуљај је трећи тренер у овој сезони на клупи Партизана. Лоше је почело с Илијом Столицом (после победе у првом колу у Ивањици с чак 4:0 уследио је суноврат и на домаћој и на међународној сцени). Онда је дошао Гордан Петрић и чинило се да је, упркос оном потпуно неочекиваном слому у Сремској Митровици у шеснаестини финала Купа Србије, нађено довољно снаге да се зауставе кола, која су јурила низбрдо. Међутим, када је почела година испоставило се да је то био Сизифов посао, па је тренер дигао руке. Садашњи је смело узео да ли врло врућ кромпир, да ли одшрафљену бомбу и велико је питање с каквим ће опекотинама или ранама клуб да дочека крај првенства.

Свако има лош дан. То се догађа и најбољим, најславнијим, најбогатијим клубовима. Али, Партизан, ове године, чак и када побеђује, није тим, који је уверљив. Штавише, његова зла коб је што понавља исте или сличне грешке. Сваки пут кад изађе у шетњу саплете се на исти камен. Каже се да је најбоље да се учи на туђим грешкама. Партизан не уме ни на својим. Може да се разуме што после сталног спотицања одрана колена клецају, да се све више тови  црв, који једе самопоуздање играча. Проблем је, заиста, у глави, на шта је, немајући другу дијагнозу, указао и Дуљај, али је несхватљиво да су досад, а то није само ове сезоне, затваране очи или бар није довољно указивано, на пропусте недопустиве не за првотимца Партизана, него за било кога ко тренира фудбал.

Од новосадске Младости, па до сурдуличког Радника, „црно-бели” су толико очигледно чашћавали противнике да је то несхватљиво. Играчи, који су имали завидљиве узлете почели су да пропадају и данас готово да нема ниједног међу њима, који би добио прелазну оцену. Ето, више ни Натхо није непогрешив с беле тачке, али ничији живци нису сајле.

Био је Партизан и у тежим ситуацијама: 1979. је тек у последњем колу обезбедио опстанак у лиги, није био првак од 1949. до 1961. и од 1965. до 1976, национални Куп није освојио од 1957. до 1989... Али, све то је било у оној Југославији, у неупоредиво јачој конкуренцији од садашње. Било је и у управи и у екипи рогова у врећи, било је и много болних пораза, али нису деморалисали (1976. је код куће изгубио са 6:1 од Хајдука, а публика је певала свом немоћном тиму, који је тог пролећа претрпео тежак пораз и од Црвене звезде с 4:1, али се, ипак, баш те године домогао дуго чекане титуле), било је и непојмљивих појединачних превида (рецимо, када је Борота, иначе репрезентативац, у јесен 1978. оставио лопту, па примио голове у Дрездену у Купу шампиона и у „вечитом дербију”). Превида је било и биће, али то је пре или касније преброђено. А колико ће времена бити потребно да ова садашња бољка буде излечена?

Дуљај мора мелем да пронађе у паузи шампионата. Не толико што би за Партизан био смак света ако не изађе у Европу, него да оздрави до тада, да не уђе у нову сезону тешко оболео.

Руку на срце, лек је једноставан – да се играчи дозову памети. Да сами сагледају своје грешке, да буду самокритични и да их се реше једном за свагда. Јесенас, по Петрићевом доласку, то су успели, али су то зимус заборавили. У одбрани је боље да пошаљу лопту и преко трибина, него да оде у погрешне ноге, да голман одбрани оно што мора да се одбрани и ништа више од тога. Можда ови играчи више нису вешти да стварају шансе, да смисле како да надмудре противничку одбрану, можда је нападачима избледео осећај за гол, али да не дају супарнику да мирно дише на било ком делу терена на то морају да буду кадри без обзира у каквој су форми.

Партизан мора да буде физички спремнији од домаћих ривала, мора више од њих да жели победу и да, без обзира на тренутни резултат, изгара док судија не одсвира крај. Било је таквих ситуација јесенас и из њих је излазио као победник. Ако им Дуљај то не утуви у главу, ако они сами не науче нешто из својих, већ многобројних грешака, ко зна докле ће да се срозају у лиги, јер следе окршаји с тимовима из врха табеле.