Агресија која тече

Није прошла ни читава седмица од разговора у Охриду, где су се Србија и њен председник Александар Вучић нашли очи у очи са онима који су, баш на данашњи дан пре 24 године, учествовали у бруталној агресији НАТО-а на нашу земљу, а Београду се већ ставља до знања да се „договор” мора испунити „експедитивно” и до краја. Тако високи европски бирократа Ђузеп Борељ – чија Шпанија је пре неколико година свог „сепаратисту из Каталоније” Карлеса Пуђдемона ставила на потерницу и сада једино може да твитује из Белгије – нама поручује да „договор из Охрида мора да буде примењен у целини, а ЕУ ће пажљиво пратити ко спроводи споразум, а ко не”.

Како каже, „сваки покушај да се договор из Охрида доведе у питање биће узалудан”. „Споразум је прихваћен, мора да буде примењен. Нема места бирању делова који ће се применити”, нагласио је наш европски пријатељ. Узгред буди речено, и он је из Каталоније. Ако већ није спреман да, као у својој земљи, хапси ове наше балканске сепаратисте, који не хају ни за Повељу УН ни за међународно право, онда је морао бар да им јасно стави до знања да „договор мора да буде примењен”. У овом случају, пре десет година потписани Бриселски споразум – и у њему Заједница српских општина.

Своје виђење изнео је и Борељов амерички колега Ентони Блинкен, додуше уз нешто више опреза, поручивши „да би, ако се примени договор Београда и Приштине постигнут у Охриду, то отворило пут да пет земаља ЕУ које нису признале Косово, то учине”. Додао је да је признање од стране Србије „друга ствар” и да ће „то потрајати”. Реплицирао му је нико други до главни човек за Балкан бившег председника Доналда Трампа, Ричард Гренел, подсетивши и њега и Бореља да „споразум” на који се они позивају – нико није ни потписивао. „Нико није потписао ’споразум’. Озбиљно”, навео је Гренел на свом твитер налогу, коментаришући Блинкенове речи да су САД „поносне да подржавају споразум”.

Својих пет минута у подршци и политичкој употреби споразума који не постоји једва су дочекали и други заклети пријатељи Србије – очигледно без имало кајања за оно што су учинили нашој земљи пре 24 године. Тако је амерички амбасадор у Приштини Џефри Ховенијер поручио да „САД у потпуности подржавају свеобухватну транзицију Косовских безбедносних снага у мултиетничке, професионалне, интероперабилне НАТО снаге за територијалну одбрану”. Другим речима, срећни због „споразума”, Американци сада већ отворено граде такозвану косовску војску – супротну Резолуцији 1244, али и самом уставу лажне државе, која своју „државност” црпи из нелегалне агресије НАТО-а током које је убијено 80 српске деце.

Да иронија буде већа, благодети споразума који нико није потписао одмах је искористила и сама Приштина – која читаву деценију игнорише четири пута потписане Бриселске споразуме – пославши „првог официра за везу у међународну организацију Европол”. Наравно да Србија то није могла да спречи, као ни илегално формирање косовске армије и њен потенцијални улазак у НАТО, као што може само да се позива на међународно право када су у питању међународна признања тзв. Косова. Али, гле чуда, скоро 30 држава је последњих година променило свој став, и по питању признања тзв. Косова стало на страну Србије.

То је још више разјарило кршитеље међународног права, па су прибегли новој дипломатској пракси – проглашавању непотписаних споразума за важеће. И то таквих „споразума” које они, агресори, сами саставе у својим кабинетима, па вам их гурају под нос да потпишете. И кажу – ако то не учините, бићете избачени са европског пута, а развој ваше земље блокиран, заустављен и онемогућен. И када им председник Вучић јасно каже да му на тако нешто не пада на памет да ставља потпис до краја свог мандата – да де јуре или де факто признање Косова и његово чланство у УН нису прихватљиви за нашу земљу – онда они измисле да то и не мора да се потпише, већ је важно да су га они у Бриселу усвојили. Ваљда су га тамо у наше име и потписали. Баш као што су и пре 24 године написали пресуду Србији и одлучили да је превелика по њиховом укусу и да је треба смањити. За почетак, за неких 15 одсто.

Тако смо се, за последњих готово четврт века, навикли на агресију која непрестано тече. Та насилна револуција у међународном поретку срушила је све правне норме које штите сувереност и целовитост држава чланица УН, па се онда неко, тако наиван и невин, зачудио што се ове појаве јављају по целом свету – од Каталоније до Украјине. Али, њих ћемо да бранимо, они су наши, а Србију ћемо да притиснемо док не пукне. Док се не сломи, и она и њено тврдоглаво руководство.

И то је, заправо, кључна поента. Ломљење Србије сада се одвија на другачији начин. Пошто Вучић неће ништа да потпише што није у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244, неко је смислио да је довољно и то што се појавио у Охриду, па да се каже да је „договор” прихваћен и мора да се примени у целости. А да се тамо није појавио, прогласили би нас за државу отпадника и увели би нам санкције. Позивају се на Бечку конвенцију о уговорном праву из 1969, где стоји да такав „споразум” наводно не мора ни да буде потписан, већ да је реч шефа државе довољна да се сматра да је договор постигнут. Међутим, председник Вучић је рекао само то да је Србија „спремна да ради на имплементацији – до својих црвених линија”. Другим речима, баш у складу с Бечком конвенцијом изразио је своју резерву, што показује да је био добро припремљен и да је унапред предвидео шта се у Охриду спрема.

Споразум који Србија није одбила, али није ни потписала, већ је изразила своју резерву у оном најбитнијем делу, сада се увелико користи у политичке сврхе. Куртију добро дође да покаже да није попустио, већ шаље свог официра у Европол. Европски и амерички званичници да се похвале како они „решавају деценијске проблеме”, па макар опет уз кршење међународног права. Али, и на домаћој политичкој сцени, где једнима смета „што Вучић није потписао”, а другима „што јесте потписао”, ваљда тако што је некоме намигивао. Једни би да нас воде у „светлу европску будућност”, други се томе противе и пре би у „евроазијску будућност”, али у овој нашој српској садашњости једини против кога се заиста боре је Александар Вучић. Који је рекао да Србија остаје на европском путу – али да такав „споразум” неће никада потписати.