Дан када је убијено међународно право

Напад НАТО-а 1999. на Србију (СРЈ) је парадигма свеобухватног посрнућа Европе. Био је то напад на Стари континент, његов идентитет, на европску и глобалну архитектуру безбедности. Остаће заувек записано да је Европа, на данашњи дан пре 24 године, у 19 сати и 41 минут, када су први пројектили, које су испалиле снаге НАТО, погодили циљеве у околини Приштине, ратовала против себе, аутономије у одлучивању и својих интереса. То је, несумњиво, дан када је бомбама убијено међународно право.

Владе држава, које су у томе учествовале, нису тражиле одобрење СБ УН за агресију, осим у ретким случајевима од националних парламената, где су наступале са исконструисаним разлозима, обмањујући пре свега сопствену јавност. Агресија на СРЈ се тада представљала као „мали косовски рат”, „ваздушна кампања”, „бомбардовање”, „хуманитарна” или „превентивна интервенција”, иако СРЈ није била претња ни за једну државу. Тако је у суштини покренут освајачки рат заснован на конструкцијама и лажној пропаганди.

Бивши шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић каже да су на НАТО конференцији одржаној у Братислави, од 20. до 30. априла 2000. године, дакле, само неколико месеци по окончању агресије, представници САД савезницима и тадашњим кандидатима за чланство у НАТО, експлицитно потврдили три важна мотива за „рат против Југославије”. Јовановић за „Политику” каже да је први био да се КиМ одузме од Србије и прогласи посебном, независном државом, други да се претвори у базу за стално стационирање америчких трупа, а трећи успостављање праксе преседана за војне интервенције широм света без тражења мандата СБ УН.

Наводи да доказ за то представља писани извештај Вилија Вимера, немачког политичара (ЦДУ) и државног секретара за одбрану, канцелару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000. у којем се поред осталог, наводи – да су амерички представници, иначе организатори конференције, већ тада поставили савезницима захтев да „што је могуће брже, изврше признање независне државе Косово”. Утврђује се и да је „рат против Југославије вођен да би се исправила једна грешка генерала Двајта Ајзенхауера” из Другог светског рата, који „није инсистирао да Стаљин прихвати распоређивање америчких трупа на Балкану, већ се задовољио њиховим распоређивањем на удаљенијем Апенинском полуострву”.

„Агресијом 1999. на Југославију НАТО не само да носи неславни примат што је први вратио рат на тло Европе после Другог светског рата, већ је истовремено дао изузетан подстицај процесу свеобухватне милитаризације Старог континента и глобалних односа. Све земље чланице су ћутке пришле извршавању налога о издвајању два одсто свог БДП-а на војну потрошњу, поједине и далеко више, дајући својим већим наруџбинама нови замајац америчком војноиндустријском комплексу. Прихватиле су, такође, да прилагоде целокупну цивилну инфраструктуру новим војним стандардима, да ограниче продају великих компанија потенцијалним инвеститорима само из земаља које су чланице ЕУ и НАТО, да не увозе нове технологије од ’непоузданих добављача’, да не купују енергенте од добављача који их, наводно, користе да поткопају безбедност Европе”, каже Јовановић.

Те 1999. године, ракете, укључујући и оне са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, падале су на Србију и Црну Гору, убијајући њихове грађане и уништавајући њихове привреде. Од око 4.000 страдалих и 6.000 рањених људи, три четвртине су били цивили, међу којима је било и много деце, од оних у бомбардованим породилиштима и мале Милице Ракић из Батајнице, до гимназијалке, математичког шампиона Сање Миленковић, из Варварина. Колико их је умрло од последица тешког рањавања, од осиромашеног уранијума, закаснелих експлозија касетних бомби – тешко да ће се икада прецизно утврдити. Србија није успела да се опорави од огромних економских и друштвених губитака. Београд и други већи градови, чак и у самим градским језгрима, и даље живе поред аветињских рушевина, укључујући и остатке важних владиних и других јавних здања које је разорио НАТО.

„Агресија НАТО-а на Србију и Црну Гору (СРЈ) уништила је целокупну архитектуру безбедности и сарадње Европе и света, поништивши Техеран, Јалту, Потсдам, Хелсинки и многе друге стубове ове архитектуре и сарадње у Европи и свету, успостављене на резултатима Другог светског рата. Чему хаос, неизвесност и претње уништењем и самоуништењем? Шта су, а шта треба да буду одлике примерног вођства и изузетности? Можемо ли кренути пут мира, стабилности и напретка за све, ако не кренемо од узрока нестабилности и сукоба? Можемо ли утврдити узроке јадног стања у Европи заобилазећи стратегију хегемонизма, похлепе за туђим и ширења на Исток што је у основи агресије НАТО-а на Југославију 1999. и уцена према Србији 24 године после”, пита Живадин Јовановић.

НАТО агресија је окончана Резолуцијом 1244 СБ УН, која гарантује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно Србије и суштинску аутономију покрајине Косово и Метохија у саставу Србије. Међутим, напад на нашу земљу је од тада настављен другим средствима. Циљ да се Србији одузме КиМ сада се спроводи у новом оквиру. Живадин Јовановић подсећа да док је покрајина била под мандатом УН и управом Унмика и Кфора, састављеним, углавном, од трупа НАТО-а овлашћених да гарантују једнаку безбедност за све, око 250.000 Срба и других неалбанаца је етнички очишћено, њихове куће су спаљене, а земљиште и имовина конфискована и узурпирана.

А бивше руководство терористичке ослободилачке војске Косова је 2008. прогласило једнострано отцепљење. Земље НАТО-а и ЕУ, са изузетком Шпаније, Румуније, Словачке, Грчке и Кипра, биле су прве које су признале једнострано илегално отцепљење. Од тада се Србија налази под невиђеним притиском САД, НАТО-а и ЕУ да фактички призна то отцепљење, да се не противи чланству тзв. Косова у међународним организацијама, да успостави добросуседске односе засноване на равноправности, поштовању суверенитета и територијалног интегритета, да призна државне и националне симболе и да успостави квазидипломатске односе са својом покрајином. „Да, наводно, у интересу мира, призна да је легално оно што јој је силом отео! Под плаштом ’нормализације односа’ Запад, предвођен САД, заправо настоји да обавеже Србију да дефакто призна нову државу Косово која је настала као резултат агресије НАТО-а”, закључује Живадин Јовановић.

Повод за војни удар НАТО-а на СРЈ била је пропаст преговора у Рамбујеу за шта је окривљена српска страна. Тај документ који је одбио Београд, између осталог, предвиђао је долазак 30.000 војника НАТО-а у јужну српску покрајину и њихово стављање изнад закона у целој Србији. Ови услови су била класична провокација и изговор за почетак бомбардовања, констатовао је касније легендарни амерички дипломата и некадашњи државни секретар Хенри Кисинџер. „Рамбује није документ који би било који Србин прихватио. То је био лош дипломатски документ који никада није требало да се појави у тој форми”, говорио је Кисинџер.

Тадашњи амерички председник Бил Клинтон одлуку о НАТО бомбардовању је обелоданио 19. марта 1999. на конференцији за штампу сазваној после српског непристајања на окупацију  Косова и Метохије, констатујући да нема више чекања. Бивши премијер Србије Никола Шаиновић каже да се слаже са тим што је рекао Кисинџер, али би још додао две битне чињенице из пресуде Хашког суда, који није био наклоњен Србима. За „Политику” наводи да је судија у његовој пресуди закључио да је делегација Југославије дошла у доброј вери у Рамбује да склопи споразум и да се распад конференције догодио због једностраног споразума америчке секретарке Мадлин Олбрајт са албанском делегацијом по виталном питању, а то је суверенитет државе. Наводи да је тај закључак важан јер је међу оптужбама против њега била и та оптужба да је он допринео да пропадну преговори у Рамбујеу.

„Хашки суд је пресудио да делегација Југославије није крива за пропаст Рамбујеа. И исти суд је пресудио да су злочини који су се десили на Космету почели 25. марта, а не пре бомбардовања. Ми смо били оптужени за злочине од 1. јануара 1999. године, и да су они били оправдање за НАТО интервенцију. Те две основне чињенице из ултиматума, да смо ми криви за пропаст Рамбујеа и да су наводно неки злочини били окидач за НАТО интервенцију је одбацио Хашки суд”, закључује Шаиновић.